Mirjanu Miru Pantić poznajem više od 20 godina. Studirale smo zajedno i vremenom postale prijateljice. Ne najbolje, ali dovoljno dobre da znam koliko je ona vredna, uporna, dobra i talentovana osoba. I zato, kada sam danas videla kako se na Tviteru deli njen status, srce mi je bilo puno jer znam da je uspela da pronađe sreću.
Miru ne zna baš svako od oko 6.000 ljudi koji je lajkovalo njenu objavu na Tviteru koja je brzo postala viralna. Ali su prepoznali ono što je htela da kaže opisujući svoj život iseljenika iz Srbije. Za nju je Amerika bila obećana zemlja a priča o tome kako je uspela da ostvari svoje ciljeve i snove inspirisala je mnoge.
- Ustala sam tog jutra na godišnjicu emigracije, izašla na trčanje i razmišljala o svemu što se izdešavalo u proteklih sedam godina. Vratila se i napisala kratku priču u nameri da je podelim sa prijateljima i poznanicima sa kojima obično komuniciram na društvenim mrežama. Očekivala sam da priču pročitaju i ljudi izvan mog kruga koji su zainteresovani za ovakve teme, ali ovaj broj čitanja svakako nisam očekivala. Oduševljena sam količinom pozitivnih komentara, jer oni govore da su mnogi razumeli moju borbu iako me ne poznaju. Takođe govori da ljudi žele da vide primer ostvarenja snova jer to ispiriše, a baš takav stav prema životu koji je dominantan u SAD je mene i naveo da se zaljubim u ovu zemlju - kaže mi Mira dok razgovaramo za Noizz samo nekoliko sati nakon što je njen tvit "eksplodirao".
Mirina objava koju prati slika kofera u hodniku, a koju prepoznaju mnogi koji su ili ispraćali ili bili ispraćani na nove adrese van zemlje, počinje jednostavnim rečima: Na ovaj dan, pre tačno sedam godina, spakovala sam život u ova tri kofera i sa nešto ušteđevine sela na avion za Tenesi, SAD, da započnem novi život.
Ceo život u tri koferaFoto: Noizz.rs/Privatna arhiva
Prenosimo vam i ostatak njene objave koja je isnpirisala mnoge, ne da krenu put inostranstva, nego da čuju nešto pozitivno, inspirativno, da znaju da može da se uspe čak i kad nam se čini da su neke stvari nedostižne.
"Tri godine kasnije sam doktorirala i preselila se u Njujork, gde sam počela da radim na jednom privatnom fakultetu. Nedavno sam, po osnovu obrazovanja i posla, dobila zelenu kartu. Od jeseni počinjem da radim na još jednom fakultetu, dok na svom očekujem unapređenje iz docenta u vanrednog profesora u naredne dve godine. Objavila sam 10 naučnih radova, dobila dve nagrade za istraživanja, predavala više od 10 predmeta i postala inventar u ograncima njujorške biblioteke gde mahom grabim beletristiku jer mi je ona predah od posla kojim se bavim.
Postala sam strastveni trkač. Istrčala sam dva maratona i trocifren broj polumaratona. Živim u delu Menhetna blizu Central parka koji smatram najlepšim mestom na svetu. Izlazila sam i družila se sa ljudima iz različitih kultura i tako naučila da radoznalost, ljubaznost, osmeh i druženje uz hranu govore sve svetske jezike.
Naučila sam i da se mimoza pije uz branč dok se margarita večera vikendom 🙂 Bila sam na koncertu svog omiljenog benda “Arctic Monkeys”. Vremenom sam prihvatila milione turista u gradu u kojem živim, ali su mi i dalje nepodnošljivi kad uđu u Central park i voze bicikl kao obezglavljeni.
Uz strpljenje i trud, zbližila sam se sa velikim brojem ljudi, tako da ne prođe dan da se ne vidim sa nekim, a često se desi da susrete imam dvaput dnevno. Bilo je tu dosta dana kad sam se osećala usamljeno, ali sam bila strpljiva. Skitala sam okolo, istraživala Njujork i čitala, smatrajući da su knjige bolje društvo od onog u koje te odvede očaj za socijalizacijom.
Strpljenje se isplatilo pošto sam našla svoju ekipu. Zapravo, postoji veliki broj ljudi ovde sa kojima sam uspela da se konektujem što u sferi trčanja, muzike, posla ili ljubavi prema Njujorku. Danas čak postoje ti neki divni ljudi koji “prete” da će, ako se ne oglasim svakog dana do podneva, poslati policiju u moj stan.
Mira i uspomena na istrčani čuveni Njujorški maratonFoto: Noizz.rs/Privatna arhiva
Nisam u SAD poznavala gotovo nikog, ali sam stekla mnogo prijatelja iz svih delova sveta na čemu sam najviše zahvalna. Ne sećam se da sam ikada ranije imala podršku koju sam ovde dobila od početka i od profesora i kolega i svojih studenata i drugih ljudi sa kojima sam se zbližila. Pokreće me izuzetno dobra energija u SAD i odlučnost da ne trošim vreme, već da ga kvalitetno provodim u aktivnostima i sa ljudima koji mi odgovaraju.
U svemu tome jedino za čime žalim je što moji roditelji nisu živeli duže i svedočili mojoj životnoj avanturi. Ali, sve ovo se i dogodilo zahvaljujući načinu na koji su me podizali i usmeravali.
Volim slobodu i ljude koji misle svojom glavom, zbog čega Njujork smatram svojim domom u svakom smislu. Sebe doživljam kao kulturnog emigranta. Razlog je taj što sam se u Srbiji osećala kao riba na suvom, a ovde gde su kulture tako izmešane i gde su ljudi oslobođeni društvenih normi, osećam se kao riba u vodi. Izazova će uvek biti, ali je suština da se lakše podnose kad nađeš svoj dom."
Bravo Miro!
