Dva prijatelja su putovala pustinjom i tokom putovanja su se posvađali, pa je jedan udario drugog po licu. Onaj što je dobio šamar bio je jako povrijeđen, pa je napisao na pijesku: ”Danas me je moj najbolji prijatelj udario po licu”, bez da ga je izgrdio ili uzvratio udarac.
Dvojica prijatelja su nastavili putovanje dok nisu pronašli oazu u kojoj su se odlučili okupati. U jednom trenutku je onaj koji je dobio udarac u lice ugazio u živi pijesak i počeo se utapati. Međutim, prijatelj ga je uhvatio i izvukao, spasivši ga od utapanja.
Nakon što je izbjegao smrt, njegov prijatelj je ustao i napisao na kamenoj ploči: ”Danas mi je moj najbolji prijatelj spasio život.”
Iznenađen njegovim postupkom, prijatelj ga je upitao: ”Zašto si prvi put, kad sam te udario, svoju poruku napisao na pijesku, a kad sam te spasio, svoju poruku si uklesao u kamenu?” Njegov prijatelj je odgovorio: ”Kad me prijatelj uvrijedi, ja to napišem na pijesku, da bi vjetrovi oprosta mogli to lahko izbrisati. Ali kad mi prijatelj učini dobročinstvo, onda to napišem u kamenu da nikakvi vjetrovi i oluje ne mogu izbrisati to dobročinstvo.”
Milostivi Allahu, daj nam snage da svaki bol, tugu i uvredu, pogotovo ako dođe od naših prijatelja, pišemo u pijesku da bi je vjetrovi čim prije odnijeli i izbrisali, a da njihovo dobročinstvo uklešemo u ”stijeni” naših srca da ga ništa ne može izbrisati i poništiti. Amin!
