Zdravko Radojević je prošao najbolje od svih! To mu je i rečeno… Nije maltretiran, iako je zaslužio. U kući su tada bili Veljko Belivuk, Marko Miljković, Vlade Draganić, Miloš Budimir, Srđan Lalić i Nebojša Janković. Marko Budimir je došao kao da se oprosti sa njim, ali na neki negativan način. Rekao mu je: “Sad će da ti bude – tako kako ti bude, da znaš! Hteo si da me rješiš? Saznali smo da si išao dotle, da nahvataš moju ženu i dijete iz prvog braka, ako ne uspješ mene… Miloš i ja smo radili drogu za tebe… Krstio si Miloševu djecu, a on je prihvatio da robija umjesto tebe, preuzeo je sve na sebe, iako nije bilo sve njegovo. Saznali smo da si na kontra strani, da imaš veze sa škaljarima i da si meni radio o glavi – prepričao je Hrvatin i dodao kako je klan Veljka Belivuka došao do tih informacija o Zdravku.
Zdravko nudio nekome da “rješe” ženu i dete Marka Budimira
Marko Miljković je, prema riječima Hrvatina, bio mag za prepiske. Znao je kako i kojom pričom da stupi u kontakt sa kontra stranom i saznao je da Zdravko mrzi Marka Budimiru i da mu radi o glavi.
– Čuo je da je Zdravko na vezi sa nekima i da im je nudio da rješe Marka Budimira, pa čak i njegovu ženu i dijete iz prvog braka. U jednom trenutku, oni su zbog toga svi bili preko. Čini mi se da su bili u Turskoj. Taj posljednji susret Marka Budimira sa Zdravkom je malo trajao, ali dok smo se Veljko, Miloš Budimir i ja presvlačili, jer je bio dogovor da ostanemo da radimo Zdravka, Marko Budimir je otišao. U bunkeru smo ostali Veljko, Miloš i ja. U jednom trenutku je Veljko rekao ovako: “Ajmo, braćo, ko će da ga rješi?”. Miloš je odmah odgovorio: “Ja neću, kum mi je!”. Dok je to izgovarao, Veljko je već krenuo ka sjekiri. Ja nisam htio da se mešam, samo sam pomagao oko fosne, koju je trebalo podmetnuti pod glavu – ispričao je Hrvatin i poslije toga opisao kako je izgledao čin smaknuća.
– Skinuli smo ga polako, okrenuli smo ga s leđa na stomak i stavili mu glavu na fosnu. Veljko mu je presudio bukvalno jednim preciznim i jakim udarcem. Kada je ubio Zdravka, čulo se samo onako: “Aaaahhh”, a onda je Veljko spomenuo meni: “Hajde, hoćeš ti nožem samo da odvojiš glavu od tijela?”. Rekao sam da hoću, ali prije nego što sam to uradio ušao je Draganić i rekao: “Jao, pa nismo postavili najlone”. E, onda smo mi tu pomogli – objasnio je Hrvatin.
Nestalo struje prije paljenja mašine za mljevenje Zdravka
– U plafonu su stajale kuke za koje se kačio najlon. Onda se najlon vezivao kanapom i kačio za te kuke. Postavili smo najlon i dole, i izljepili da ne može nigdje ništa sa strane da izleti. E, onda smo nastavili dalje… Poslije odvajanja nogu i ruku, zasjecao se kod ramena, lopatice. Napravi se rez, kao ono da može da se okači na kuku. Međutim, mi smo držali rukama. Jedan ili dvojica drže, a onda zasjecamo polako odozgo, od želuca zasjecamo unutra, sve dok ne izađu crijeva. Kad to otklonimo, onda idu rebra. Sve se to udara na toj fosni sjekirom, ide u sitne komade, a kada sve istranžiramo lijepo, kad se dovede na tu mjeru koja nama treba za mašinu, to ide iz korita na mljevenje. U jednom trenutku su došli Vlade Draganić i Nebojša Janković Hel. Dok smo mi obrađivali Zdravka, oni su uporedo mljeli, ali smo u jednom trenutku imali strašan problem, jer nam je nestalo struje dok smo pokušavali da upalimo mašinu. Moram da napomenem da niko nije bio maltretiran dok je bio živ, da mu se sjeku uši, jezik i da trpi bolove. Masakriranje je uvek bilo kada je čovjek mrtav. Nas trojica smo to odrađivali za sat i po vremena. Uigrani smo bili i dobro je išlo, kad tako moram da se izrazim. Stvar je strašna, ali to je to. Mljevenje je trajalo sat i po, ako mašina ne zakoči, dok je za paljenje bilo potrebno dobra dva sata – opisao je ovaj pokajnik.
Noževe često oštrili i čistili majicom pokojnika
– Odjeću i neke sitnije stvari smo iznosili napolje i palili. Imali smo benzin i to smo palili zajedno sa plastičnim koritom. Velja je lično palio, pominjao je da treba da se okreće, jer je prilikom jedne paljevine izgorjelo ono gore, a dno nije, pa je imao problem. Paljeni su i kombinezoni koji su bili korišćeni, dok su novi ostajali tamo za sljedeći posao. Oblačili smo kombinezone sa kapuljačom, a onda smo stavljali hirurške rukavice, pa preko njih molerske da nam se ne bi sve klizalo i vezivali ih ljepljivom, jakom trakom da ne bi spadale. Međutim, to je bilo toliko klizavo i užasno, noževi su morali da se čiste i da se oštre, jer brzo otupe i ispadaju iz rukavica od masti i kože… Znači, onda moraš da uzmeš da čistiš krpom, uglavnom majicom od pokojnika, jer to poslije ide na paljenje. Imali smo mi tamo i stvari kupljene kod Kineza, čarape, majice, gaće u kojima smo išli kada smo bacali džakove. Oblačio ih je onaj ko ide da baca, da ne bi išao u svojim, kućnim stvarima, da ih tako nazovem. Naše kućne stvari smo stavljali u “Opel” da se tamo ne bi slučajno kontaminirale nekim ostatkom krvi ili možda prilikom prskanja i pipanja. Prije presvlačenja smo se skidali do gole kože, ostajali smo samo u gaćama. Kada smo ostali da radimo Zdravka, bila su dva – tri kombinezona. Bio je jedan bijeli, baš dobar, onako bolnički, veći je bio. Njega je obukao Velja, a ovi drugi su bili teget sa sivim, lošijeg kvaliteta, jer je ovaj bio baš profi, baš sam rekao: “U vidi ovaj!” – prisjećao se Hrvatin i opisao prizor prije odlaska u “klanicu”.
Zdravku nudili hranu i cigare, a njegov sat pripao Bosketu
– Kupio sam neku hranu za sve u kući, a kad sam ušao unutra Zdravka sam zatekao kako sjedi na dvosjedu. Bio je vidno uznemiren, ali nije imao neke vidljive povrede. Izudaran je kada su svi skočili na njega i znam da su mi rekli da su ga brzo savladali. Dogovor je bio da ga Janković dovede i da se sa njim popne gore. U skrivenoj sobi, odmah pored dvosjeda na kojem je sjedeo bili su Velja, Miljković, Draganić, Miloš Budimir i Srđan Lalić. Kada je ušao i kada su snimili situaciju da mogu da krenu, prepričavali su da su se sudarili na vratima! Malo su ga izudarali i vezali mu ruke. Znam da je Miloš Budimir sjedio preko puta njega i pričao da su bili kumovi. Marko Budimir je dolazio, bio je bjesan, jedva je čekao da ga vidi. Nije ga udarao, iako je htio, ali mu je svašta rekao. Pitali smo ga da li hoće da jede. Malo smo se mjenjali kod prozora, koji je bio odmah pored, da slučajno ne krene da skoči. Davali smo mu cigare, palio je, imao je neke svoje, ali davali smo mu i mi naše. Sjedeo je i čekao ono što mu je bilo suđeno. Prije toga je napravljen plan da on ispipa metke, okvir i pištolj kojim je trebalo da se napravi lažno krivično djelo i puca na porodičnu kuću Marka Budimira u kojoj je živio njegov otac. Kad je ispipao svaki metak, okvir i pištolj, oružje je stavljeno u najlon kesu i zamotano do trenutka kada je neko trebalo tamo da puca. Ne znam ko je dobio taj zadatak, jer su to mimo mene odlučili – rekao je svjedok saradnik i dodao da ne može da se sjeti baš svih detalja i da precizira kako je Zdravko bio obučen kada je doveden u Ritopek.
– Bio je u farmerkama, ali ovog upečatljivog crvenog duksa ne mogu da se sjetim. Njegov sat je ostavljen Bosketu, bio je onako klasičnog izgleda. Znam da su pare i tako neke stvari ostavljane uglavnom Bosketu – naveo je Hrvatin i dodao da je Zdravko imao dosta automobila i “neke kamate kod nekih ljudi”.
– Znam da su mu uzeli “Passat”, ali ne znam ko ga je odvezao. Znam da su “S” klasa i još jedan auto, ne znam tačno koji, odvezeni na Kosovo i tamo prodati, samo ne znam da li ih je uzeo Albanac sa kojim su sarađivala braća Budimir ili je on našao kupca. Neki Zdravkovi automobili su bili na placu kod izvjesnog Pileta. Zdravkov je bio i onaj “GLE” ili “GLC” bijeli. Vozio sam se poslije toga u njemu sa Milošem Budimirom i prokomentarisao: “U, dobar je, da ostane da se vozi”. I znam da je još jedan BMW koji je Marko Miljković bio šteknut kod nekog njegovog momka u garaži, vjerovatno bio jedan od Zdravkovih automobila. Poslije njihovog padanja taj BMW je bio uništen – ispričao je Hrvatin.
Miljković: “Videćeš, štek je kao iz Netfliks filmova”
Hrvatin je ispričao da je štek prostorija u porodičnoj kući Vlada Draganića (47) prvobitno napravljena za uzgoj marihuane, a da je kasnije odlučeno da postane “klanica”.
– Znam da mi je Marko Miljković prvi pričao o štek prostoriji, poslije ubistva Gorana Veličkovića Goksija, dok ja još nisam bio u kući. Rekao mi je: “Vidjećeš, kakav štek, kao iz Netfliks filmova! Neću ništa da ti pričam, vidjećeš da je baš tako”. I stvarno kao da su radili za neki film, tako je dobro urađeno, sakriveno, bilo je idealno za to. Draganić mi je rekao da je tu ranije gajio travu – rekao je Hrvatin i detaljno objasnio kako su se rješavali tijela svojih žrtava.
– Uvijek je bio isti sistem. Znači, sjekirom se udara po glavi ili se onako presječe nožem, ako je ubijen na drugi način. Onda se prvo odstrani glava, pa se kreće od nogu. Zasjeku se mesarskim nožem rezovi po butini, listu, onako da bi se došlo do koske da sjekira, kada udari, može da presječe. Ono što ne presječe odmah, nožem se onako malo dosječe ili sjekira udari još jednom. Na isti način se otklanjaju noge i ruke, a onda iznutrice, crijeva. Za to smo našli neki način da se krene odozgo zbog smrada, pišanja i izmeta, jer je to bilo užasno… Probuše se rupe na ramenima, pa se drži pravo, jedan drži, a drugi skalpelom sjecka, sjecka da možemo da izvadimo iznutrice. One se sklone sa strane, a onda se razbija trup – torzo, rebra, ovo, ono… – ispričao je Hrvatin i naveo da je jedan čovjek sve to odmah sitnio.
– Znači, jedan udara sjekirom, jedan pomaže u tome, a jedan… kako da se izrazim… tranžiranje je najbliži oblik, kako bi mogli da shvatite… Taj treći gleda to da umanji na djelove koji su odgovarali za mašinu. Bilo je sve uigrano i znali smo kako i koliki komadi mogu da stanu tako da se ne zaglave. Sve se uništavalo, znači, na sitne djelove i punila su se korita. Glava je bila na kraju. Skalp se skidao od kose da ne bi zaglavio u mašini za mljevenje, jer se dešavalo da kosa zaglavi… – objasnio je svjedok saradnik i potom šokirao sve prisutne morbidnim detaljima.
Mozak se vadi kad se glava razbije sjekirom napola
– I glava se razbija, znači, isto sjekirom napola, pa se onda izvadi mozak… I onda se glava isto sitni da bi mogla da prođe kroz mašinu. Uglavnom je Boske (Vlade Draganić) bio zadužen za mljevenje, a neko mu je pomagao. Ne znam za Lazara Vukićevića, pričam samo kakav je bio način, ko je radio i ko je pomagao. Onda se zakači džak na dio gdje izlazi mljeveno meso. To je bijeli, providni najlonski, od čvrstog najlona. Ide u njega određena količina i gledala se težina. Džakovi se odvajaju sa strane, pet – šest džakova ukupno, a poslije su se ubacivali u pletene, jake, one džakove za žito, da se ne bi probili u transportu. Stavljali su se u “Opel Astru”, koju je vozio Boske. On je odvozio ljude do određenog mJesta, dokle je moglo autom, da to bace u Dunav. Poslije toga se vraćao kući, čekao da se završi bacanje u Dunav i spaljivanje, pa je išao nazad po njih – rekao je pokajnik i naveo da su u kući u Ritopeku, u trenutku ubistva Lazara Vukićevića, bili Miloš Budimir, Srđan Lalić, Vlade Draganić Boske i Nemanja Đurić, koji je dovezao žrtvu.
