Jedan vrijedni Allahov rob je ušao u sobu svoje supruge i zatekao djecu kako spavaju.
Upitao je svoju suprugu: “Da li su djeca klanjala jaciju?”
Ona mu odgovori: ”nisam imala čime da ih nahranim pa sam ih zabavila i uspavala prije nego su klanjali.”
“Probudi ih”, reče on.
“Ako ih probudim plakaće od gladi, a nemam čime da ih nahranim!” odgovori ona.
“Slušaj me, ja sam obavezan da im naređujem namaz, a njihova nafaka nije moja obaveza. Budi ih na namaz, a njihova nafaka je kod Allaha!” Allah kaže: “Svojim ukućanima naređuj namaz i budi ustrajan u tome. Mi od tebe ne tražimo obskrbu, nego mi tebe opskrbljujemo. A lijep završetak je u bogobojaznosti.”, reče on.
Majka je poslušala i probudila svoju djecu da klanjaju. Kada su završili sa namazom neko je zakucao na vrata. Bio je to jedan bogati komšija koji je donio punu tepsiju raznovrsne hrane.
“Uzmi ovo za svoje ukućane” reće on domaćinu.
A ovaj ga upita: “Šta je to?”
On mu odgovori:
“Bio u mi je u pisjeti jedan od uglednika ovog mjesta, pa sam ovu hranu pripremio mahsus za njega. Međutim, mi smo se u razgovoru razišli i posvađali prije jela, te se on zakleo da neće okusuti ništa i otišao. Ja sam uzeo hranu ponio je i rekao sebi: Daću je onome pred čijim vratima moje noge stanu.” I evo stao sam pred tvojim vratima. Tako mi Allaha ne znam šta me je dovelo baš pred tvoja vrata!”
“Gospodaru moj učini me od onih koji namaz redovno obavljaju i daj da takvi budu i moji potomci, i primi moju dovu!” AMIN!
