"Moji roditelji su imigranti iz Južne Koreje. Došli su ovamo sa nešto više od odeće na leđima i odgajali su mog brata i mene na najbolji način na koji znaju sa onim malo što su imali, a to uključuje i vreme.
Moji roditelji su imali svoj posao i nikada nisu imali dovoljno vremena za nas. To je sve u prošlosti, i iako cijenim ono što su radili prije, sada još više daju. Prije osam godina moja majka mi je dozvolila da se udam za čovjeka iz Južne Koreje, iako je imala svojih sumnji. Rođena sam i odrasla u Americi i Amerikanka sam u svakom pogledu, ali sam otišla i udala se za Korejca. Kroz sve to, moja majka je stala uz mene i pomogla nam u našoj borbi da preživimo, i kao par i kao roditelji u Americi.
Kada smo došli u Ameriku, moj muž nije govorio engleski. Nije bio siguran u sebe i nije mogao da nađe posao. Moji roditelji su nam obezbijedili krov. Imali smo samo jedan auto, roditelji su nam dali jedan od svojih rezervnih automobila. Ne znam da kuham korejsku hranu, pa je moja majka, nakon što se vratila sa posla, služila preko šporeta, da bi mu dala tradicionalni korejski obrok svako veče. Kada smo osjetili da možemo sami da se iselimo, roditelji su nam dali kredit za kupovinu kuće. Dali su nam jedno od svojih vozila da povezemo sa sobom u naš novi dom.
Kada sam se nakon rođenja drugog djeteta vratila na posao, moja majka je zatvorila posao i brinula se o mojoj djeci kako bih mogla raditi puno radno vrijeme. I dan-danas ona još uvijek gleda moju djecu i vodi moju kćer u školu i kući iz škole. Kupili smo veći dom i moji roditelji nas još uvijek podržavaju u ovom poduhvatu svojim savjetima i trikovima kako da budemo vlasnici kuće.
Moja majka nema granica ljubavi koju pruža mojoj porodici i iako više ne živimo s njom, ona i dalje šalje hranu za mog muža kako mu ne bi toliko nedostajala Koreja." - dojava jedne Amerikanke.
