Šta se dešava kada pređu granicu i kliknu dugme “samosažaljenja”?
Zalaganje za decu, ulaganje u njih i borba da im se obezbede što bolji uslovi za odrastanje i razvoj svrstavaju se u najveće roditeljske vrline svuda u svetu. Međutim, fenomen „majke-žrtve“, karakterističan za podneblja poput Balkana – to nije.
Naprotiv. Uprkos uvreženom shvatanju da je ekstremno zalaganje za decu način koji daje pozitivne rezultate, stručnjaci upozoravaju da njegove posledice zapravo mogu biti izrazito negativne po samu decu.
Iako tipičan za majke, ovaj način ponašanja zastupljen je i među očevima.
Majka-žrtva je žena koja mnogo radi, vidno je neraspoložena, nezadovoljna, boli je glava (ima neku psihosomatiku). “Jadna ja, vi ste krivi”, tipična je poruka majke-žrtve, kako pojašnjava psihoterapeut Nebojša Jovanović.
“Zbog vas se nisam razvela; pravićete me od blata; videćete kad me ne bude”, takođe su uobičajene izjave ovih majki.
Simptomi kod dece koji ukazuju na to da su njihove majke u ulozi žrtve, mogu biti krivica i osećaj dugovanja majci, a neke od posledica po decu su strah od braka, osećaj krivice koji je povezan sa uverenjem deteta da je ono dužno majci za sve što je uradila (žrtvovala) za njega, kao i problem sa poimanjem sopstvene vrednosti, kasnog (ili izostalog) odrastanja.
Žrtva je osoba koja nešto trpi. To može biti nasilje ili težak život, a koren ovoga je nefer odnos u porodici. Na primer, sve oko kuće, briga o deci i radni poslovi su obaveza majke, dok je njen partner zadužen za zarađivanje ili ni to, jer ona često ima još jednu obavezu – posao.
Jovanović objašnjava da se ovakvom postavkom stvara neravnopravan odnos u kome je jednom partneru mnogo lakše, dok drugi preuzima žrtvu.
Razmere problema koje stvara fenomen majke-žrtve najbolje ilustruje podatak Jovanovića da čak oko 50 odsto njegovih klijenata čine upravo deca koja se suočavaju s negativnim posledicama ovog fenomena. Zato je ukazivanje na ovaj problem preduslov za rešavanje ili bar ublažavanje posledica koje ovakav odnos donosi.
ZVOCANJE
Jovanović ističe da nepostojanje fer odnosa često rezultuje frustracijom onoga ko je u ulozi žrtve, jer se oseća iskorišćeno.
On objašnjava da tako nastupa zvocanje, kao oblik nemoći i dodaje da je ovo najčešće neozbiljna pobuna, jer se ne postiže promena, već se uglavnom završava odgovorom članova porodice poput “ona izigrava žrtvu i samo nam soli pamet ili kvari raspoloženje u porodici”. No, ovakva reakcija je i neefikasna, jer stvara samo privid da se osoba kreće ka cilju, a zapravo stoji.
Majke-žrtve neretko posežu za samosažaljevanjem, čiji je motiv potreba za potvrdom koja se lako prepoznaje po izjavama poput: Zar niko ne vidi koliko se ja trudim?!
S obzirom na to da zvocanje često ima za cilj da probudi krivicu, proizvodi različite posledice u zavisnosti od deteta. Neka deca poveruju, pa se zaista osećaju krivim.
Mogu to da progutaju i onda prestaju da budu sposobni za prepoznavanje te vrste manipulacije kod drugih i vrlo verovatno mogu biti žrtve drugima zbog tog osećaja krivice.
S druge strane, ako dete “ispljune” taj uticaj – razvija se revolt i ono prestaje da bude osetljivo na takva ponašanja čak i kada bi trebalo. Moguće je i da dete “svari” takvo ponašanje, što bi značilo da korisno uzme, a beskorisno/štetno baci.
BLOKADA ZA OSAMOSTALJIVANJE
Majke-žrtve imaju i tendenciju da umesto dece obavljaju poslove koje ona mogu da urade i sama. Razlog takvog pristupa je zapravo praktičan. Njima je nekada tako lakše, ali ne razmišljaju šta i da li time dobijaju. Docentkinja Filozofskog fakulteta u Beogradu Biljana Stanković objašnjava da “lenje mame” (zanimljiva knjiga o tome) jesu one koje ne rade stvari umesto dece, da bi naučile decu ili ih pustile same da rade.
Nedozvoljavanjem detetu da uradi nešto samo ne ostvaruje se čin njegove zaštite, već kontrausluge. Na taj način se odlažu razvojni procesi sa kojima će se ono neminovno suočiti i zapravo mu se odlaže osamostaljivanje.
“Montesori metod” predstavlja oblik vaspitanja deteta tako da mu se od najranijeg doba ostavlja izvesna samostalnost i autonomija. Biljana Stanković pojašnjava da ovaj metod podrazumeva da roditelji ne pomažu detetu oko onoga što ono samo može da uradi, jer na taj način ono stiče samopouzdanje i nove veštine neophodne za dalji razvoj.
Drugi način na koji majke-žrtve zadiru u autonomiju dece jeste i potreba da neko ostane pored njih (jer su koren problematike nezadovoljene potrebe od strane partnera). Tako sin ovakve majke uglavnom ne može da se odvoji od nje, te u zrelim godinama živi sa njom ili je donosi (fizički, mentalno) u partnerski odnos. Ćerke se takođe mogu naći u ovoj poziciji.
Problem nastaje i u momentu odlaska deteta iz porodičnog doma. Tada se kod majke-žrtve javlja sindrom praznog gnezda. U zdravom odnosu odlazak dece znači radost, ali tamo gde je majka-žrtva, to za decu znači osećaj krivice pri odlasku.
„Krivica se javlja tamo gde (deca) ostavljaju ucveljenog roditelja, koji ne zna šta će sa sobom. Posvetila mi život, ja odoh, a ona jadna ne zna šta će sa sobom je očekivano razmišljanje u takvoj situaciji. Zadovoljni roditelji se ostavljaju bez krivice, a ucveljeni roditelji/bolesni/nesrećni sa osećajem krivice“, kaže Nebojša Jovanović.
Pojam žrtve nije karakterističan samo za ljudsku vrstu, govori Biljana Stanković. Evoluciona psihologija objašnjava požrtvovanost majki kao deo njihove prirode i bitnu funkciju bez koje njihovi mladi ne bi preživeli. Ljudske bebe naročito, jer se čovek rađa kao najnemoćnije u odnosu na mladunčad drugih životinja.
U odgoju deteta uloga oca je manja, premda se taj obrazac menja. Međutim, ovo još uvek nije norma na Balkanu, gde očekivanja požrtvovanosti pretežu na stranu žene. One od najranijeg perioda dobijaju poruke iz kulture koje ih usmeravaju na ovakva ponašanja.
Kako opisuje Biljana Stanković, i igra sa lutkama i bebama o kojima deca vode brigu usmerava se pretežno prema devojčicama, iako takva aktivnost može biti vrlo korisna za oba pola. Nije nepoznanica da se rađanje deteta posmatra kao ostvarenje i da takav pritisak društva formira poimanje žene kao sebe same.
SAMOSAŽALJENJE
Majke-žrtve neretko posežu za samosažaljevanjem, čiji je motiv potreba za potvrdom koja se lako prepoznaje po izjavama poput: Zar niko ne vidi koliko se ja trudim?! Ona želi da joj ukućani budu zahvalni, ali način na koji traži tu zahvalnost provocira suprotan efekat.
Postoji praksa da majka-žrtva pije lekove pred decom/meri pritisak i sl. Time želi da poruči “evo vidi dokle si me doveo/šta mi radiš”. Ovo je njena nemogućnost da izgradi sopstvene granice, te se oseća frustrirano i obično tada izgovara nešto poput “pravićete vi mene od blata, evo ubiste me”, neke kažu i “ubiću se”.
Majke-žrtve na taj način umeju i da ucenjuju, usled nemoći da postave svoje granice. Posledice po decu slične su kao i kod njihovih reakcija na zvocanje (tri mogućnosti: progutati-ispljunuti-svariti). Ni izjave poput ja se nisam razvela zbog vas, ja sve ovo trpim nikako ne mogu biti dragi kamen iz detinjstva.
„Kad neko nešto radi zbog vas, to znači da mu ostajete dužni. Kako ćete vi da otplatite taj dug, iako ga niste tražili? Ako je neko žrtvovao svoj život zbog vas, zar ne bi bilo logično da i vi žrtvujete svoj život?
Onda je to majka – evo vidite kako je meni teško, a plus ne dobijem zahvalnost, onda se osećajte krivim. Ako se ja nisam razvela zbog tebe, onda ti ako se udaješ/ženiš uvek treba da se zna ko je tu važnija osoba – majka.
Tu onda nastaju oni problemi, sukobi između svekrva i snajki. Jer – ne da majka da joj ode njen muškarac za koga je žrtvovala život“, objašnjava Jovanović tipične situacije u praksi.
Simptomi kod dece koji ukazuju na to da su njihove majke u ulozi žrtve, mogu biti krivica i osećaj dugovanja majci, a neke od posledica po decu su strah od braka, osećaj krivice koji je povezan sa uverenjem deteta da je ono dužno majci za sve što je uradila (žrtvovala) za njega
On se osvrće i na takmičenje u žaljenju – kada se dete požali majci, a onda ona kaže kako je njoj gore. Objašnjava da su majke tada u ulozi žrtve deteta – oduzimaš mi status, meni je gore.
Time pokazuje detetu da njegove potrebe nisu bitne (ili bar ne bitnije od njenih) i umanjuje njegove muke. Navodi da je druga varijanta da majka preuveliča reči deteta i bude previše zabrinuta za njega.
Psihoterapeut Jovanović priča da je nezrelost jedan od ključnih uzroka pojave ovog obrasca, a ona je povezana i sa ulogom žrtve i sa ulogom agresora (gde ima žrtve, tu je i agresor).
Za ljude ima smisla da parazitiraju samo dok su bebe, nakon čega treba da se razvije smisao za uzajamnost, kako pojašnjava Jovanović. Svaki odnos koji nije uzajaman (fer) priča priču o parazitu i/ili njegovom domaćinu. Međutim, može ostati nejasno zašto se žrtva žrtvuje.
„Čovek nikad ništa ne radi ako od toga nema neku korist. Drugo je pitanje da li je ta korist zdrava za njegov razvoj (privlačenje pažnje, moralni pobednik – sekundarna dobit iz koje sledi razmišljanje ’voleće me, dobiću pažnju zbog toga’). Žrtve idu na tu sekundarnu dobit, jer se osećaju vrednim zato što su žrtve. Neki su ljudi alavi na pare, a neki na dobrotu”, govori Jovanović.
