Poznata je sudbina Ivana Stambolića, nekoliko neuspjelih atentata na Vuka Draškovića, a na koncu i atentat Zorana Đinđića od recidiva Miloševićeve politike. U takvoj Srbiji neustrašiva i izuzetno glasna u kritici Miloševića bila je Vesna Pešić. Naizgled krhka, ali izuzetno snažna ličnost koja je ulijevala nadu svima koji su bili protivnici fašističke i nacionalističke Srbije kakvu je ustrojio Milošević. I danas, u Vučićevoj Srbiji, koja se malo ili nimalo ne razlikuje od Srbije iz vremena Miloševića, Vesna Pešić je aktivna, ne direktno u politici, ali itekako kroz svoj aktivizam i britko pero.
U intervjuu za Stav, Vesna Pešić govori o Srbiji nekad i sad, politici Aleksandra Vučića, opoziciji u Srbiji... Na pitanje šta smatra lično svojim dostignućem u politici Srbije i njenom društvu, Pešić je odgovorila:
- Što se tiče stranačke politike, kao najveće dostignuće vidim 1996. godinu, kada smo kao opoziciona Koalicija Zajedno, nakon tri mjeseca borbe na ulici, primorali Slobodana Miloševića da donošenjem Lex specialisau Skupštini Srbije priznaje poraz na lokalnim izborima u preko 40-tak gradova, među kojima je bio i Beograd. Tokom tri meseca uličnih protesta bilo je veoma neprijatnih scena, jer je policija bila veoma agresivna, pa sam tako i dobila batine od policije početkom februara 1997. godine na Brankovom mostu. Tih dana Milošević je izveo i vodene topove iako je temperatura bila ispod nule. Također, tokom tri mjeseca protesta dvoje demonstranata je izgubio život. Ova izborna pobeda bila je uvod u pad Slobodana Miloševića. Osim mog stranačkog aktivizma, kao uspjeh smatram i to što sam dobila neke od najznačajnijih međunarodnih nagrada za borbu za mir i protiv ratova tokom 90-ih godina.
Da li postoje sličnosti između Miloševićeve i Vučićeve vladavine?
- Osim autokratičnosti i korupcije, sličnost između vladavine Vučića i Miloševića jeste nacionalistička politika koju karakteriše ideja da se što više Srba stavi pod jedan krov, što je 90-ih godina dovelo do ratova, genocida i etničkih čišćenja. Ovde je važno napomenuti da je Vučić, za razliku od Miloševića, iskreni nacionalista. On je istinski izdanak Šešeljeve radikalne ideje koje se suštinski nikada nije odrekao. S druge strane, Milošević nije bio izvorno nacionalista već je krajem 80-ih potpao pod utjecajem srpske nacionalističke elite predvođene Dobricom Ćosićem.
Da li postoji utjecaj Srbije na politička dešavanja u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i Sjevernoj Makedoniji? Da li je ono za šta se u Srbiji zalaže pozicija i najveća dio opozicije i intelektualna elita otcjepljenje Republike Srpske od Bosne i Hercegovine i vraćanje Crne Gore u neki oblik zajednice sa Srbijom?
- Ako pogledamo prethodne odgovore, mislim da je odgovor na ovo Vaše pitanje samo od sebe. Miješanje Srbije u političkom zbivanju u regionu svakako postoji. I tu nema dileme. Ne, u odnosima između Srbije i navedenih država postoje razlike. Što se tiče Makedonije, njeni odnosi sa Srbijom su trenutno solidni, posebno ako ih posmatramo u kontekstu ideje Otvoreni Balkan, koncept koji podržava u Albaniji. S druge strane, odnos Srbije i Crne Gore je veoma složen. I tu bih voljela da ukažem na jednu grešku koju je načinio Milo Đukanović. Ja sam savjetovala Mila Đukanovića da on mora da radi na izgradnji istinske građanske države i da svoju državnost izvuče iz crnogorske historije, to jest, iz njene viševekovne samostalnosti. Međutim, Đukanović je u jednom trenutku krenuo sasvim drugim putem.
Koliki je utjecaj Rusije na politiku Srbije? Zapravo, koliko je politika Srbije samostalna, a koliko je određena interesima Rusije u našem regionu? Ili se može govoriti o zajedničkim interesima, Srbija da realizuje ideju "srpskog sveta", a Rusija da pojača i postane dominantna sila na Balkanu i spriječi utjecaj na Zapad, prije svega NATO alijanse?
- Putin se izdaje za navodnog "čuvara" Republike Srpske, Kosova i velikosrpskih planova i zato je popularan u Srbiji, a inače u srpskom društvu postoji uvriježeno mišljenje da postoji bliska historijska veza između Rusije i Srbije. Vučić je do sada bio kod Putina 18 puta. Srbija je skoro za džabe dala Rusima naftnu industriju i zavisna je od ruskog gasa. Također, Rusija zarađuje i od prodaje oružja Srbiji. Rusija čuva Kosovo kako bi zadržala utjecaj na Balkanu i držala Srbiju kao svoju interesnu zonu. Putina ne zanima Srbija kao Srbija, već on prvenstveno gleda ruske interese i kako da se geostrateški suprotstavi zapadnim državama, posebno SAD-u.
Politika SAD-a i zapadnoevropskih zemalja prema Balkanu sve je nedorečenija. Načinom na koji vrše pritisak na rješavanje nekih pitanja u Bosni čini se da prednost daje onima koji su počinili genocid u odnosu na one nad kojima je počinjen genocid i koji najizraženije i najiskrenije vape za članstvo u EU i NATO alijansi. Da li možda postoji neki dogovor Zapada i Rusije o rješavanju pitanja Balkana i utjecaja na njega što bi zadovoljilo i političke aspiracije Srba, Albanaca i Hrvata, a na štetu Bošnjaka, Crnogoraca i Makedonaca?
- Kao neko ko ne živi u Bosni i Hercegovini, prvo moram reći da se glas probosanskih građana slabo čuje van granica njihove države. To mora da se promijeni. Ovo kažem s dobrim imenom jer mi je veoma stalo da Bosna i Hercegovina opstane. Tako nešto je od posebnog značaja ako pogledamo koliko Srbija i Republika Srpska ulažu novac i energiju u lobiranje i pridobijanje međunarodnih aktera za svoje ideje i planove. Što se konkretno tiče Vašeg pitanja, ne mislim da postoji bilo kakva nagodba Zapada s Rusijom i moj stav jeste da do promjena granica na Balkanu neće doći. Za tako nešto postoje brojne indicije, među kojima su i posljednja diplomatska imenovanja Sjedinjenih Američkih Država i Ujedinjenog Kraljevstva i stavlja fokus na korupciju, zbog čega lagano počinje da se vrši pritisak na Vučića.
