Tkanje je prije tri godine naučio od bake Mare Jakšić iz semberskog sela Crnjelovo te je u međuvremenu na razboju otkao bezbroj tkanica, šalova, peškira, torbi, jeleka.
Pegla na žar
- U međuvremenu sam prikupljao i stare, neobične predmete koji su nekada bili sastavni dio pokućstva na selu. Stare predmete sam prikupljao kod djedovih i očevih poznanika, od prijatelja. Moji roditelji su prije rata živjeli u okolini Kaknja. Imamo sačuvan bardak za rakiju i jelek stare oko stotinu godina, siniju koja je pripadala Đuri Jovičiću iz Vršana, a napravljena je 1941. godine. Tu je i pegla na žar, mlinovi za kafu, ručne preslice i nožna preslica, grebeni za raščešljavanje vune – ističe Vulić dok nam pokazuje stare opanke od kože koje su izrađivali najbolji visočki opančari.
Naglašava da su njegov čukundjed, pa i djed Milivoje, penzionisani nastavnik matematike i fizike, u slobodno vrijeme bavili stolarskim zanatom. Neku tu umjetničku crtu i ljubav prema tradiciji i prikupljanju starih predmeta Stefan je naučio i prihvatio od njih.
Malo saznanja
- Za neke od narodnih nošnji koje sam u međuvremenu izradio ljudi me pitaju koliko su stare. Mnoge interesuje ta daleka prošlost, ali nemaju puno saznanja o tome. Moje petnaestogodišnja sestra i djevojka nisu puno zainteresirane za tkanje, pa čak i ne pokušavaju da to nauče – naglašava Vulić.
Budući student
- Drugovima u školi u početku je bilo neobično što se interesujem za starine, ali su i oni i profesori u međuvremenu to prihvatili kao normalnu stvar – naglašava Vulić, čija je želja da nakon srednje škole upiše Poljoprivredni fakultet.
