Dobio sam zadatak na televiziji da ispitam šta rade migranti u Sarajevu. Otišao sam na raskrsnicu kod SCC-a i našao jednog migranta.
Ima 27 godina, iz Maroka je. Profesor je fizike, bio je jedan od najboljih studenata u klasi.
Zapravo, sve je to nebitno, koliko sam ostao zatečen skromnošću, životnom pričom, željom i ambicijom.
"Snimali smo ga okrenutog leđima prema kameri, jer se stidi svog života danas, ne želi da njegovi roditelji na internetu vide kako živi. Sram ga je."
Stoji na ulici sa maramicama u rukama. Kaže da samo stoji tu, da nikada ne nudi maramice, gleda u pod i ako ljudi priđu, priđu, ne želi nikoga tjerati na bilo šta.
Nekoliko puta je pokušavao preći granicu sa Hrvatskom, svaki put je bio pretučen, policajci su mu uzeli ruksak, stvari, dokumente, novac, mobitel. Bez ičega, vratili su ga u BiH.
Sa suzama u očima mi je rekao – ja nisam kriminalac, nisam opasan, rastužim se kad vidim da se ljudi plaše. Do jučer sam i ja bio kao vi, imao snove i želje, danas imam još ovo malo dostojanstva, što mi je ostalo.
Zaključio je da su Bosanci i Hercegovci najbolji ljudi koje je upoznao, bez obzira što su ga neki tjerali sa ulice, autobuske stanice, trgovine, samo jer je migrant. Puno je više onih, kaže, koji priđu, upoznaju ga i vide da nije opasan.
Mašta o tome kako će se jednog dana svega ovoga sjećati sa bolom na licu i u srcu i predavati djeci fiziku u nekoj drugoj zemlji, gdje ima prostora i za snove drugačijih.
Preuzeto sa: Facebook/ Adi Bebanić
