U Moskvi su za 5. mart najavljeni pregovori predsednika Rusije i Turske Vladimira Putina i Redžepa Tajipa Erdoana o situaciji u sirijskom Idlibu. Prošle nedelje, kako veruju moskovski posmatrači, dve zemlje su bile na ivici direktnog vojnog sukoba zbog ofanzive sirijske vojske, kojoj Rusija pruža podršku, i napada na turski vojni konvoj u kojem je poginulo 35 turskih vojnika.
Moskva i Ankara razmenile su optužbe u vezi sa incidentom, ali su na kraju pokazale uzdržanost i spremnost za dijalog.
Međutim, stručnjaci smatraju krizu u Idlibu (a to je poslednji veliki region koji ne kontrolišu sirijske vlasti) jednim od najtežih trenutaka rata.
Zvanična Moskva navodi da predstojeći sastanak dva predsednika neće biti lak. Ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov uoči moskovskog susreta pozvao je na puno sprovođenje sporazuma iz 2018. o zoni deeskalacije u Idlibu.
U Moskvi smatraju da Turska nije ispunila ključne uslove, odnosno da nije razdvojila umerenu opoziciju, koja je spremna za dijalog sa vladom, od terorista. Istovremeno, rusko Ministarstvo odbrane izjavilo je da komanda ruskih snaga ne može da garantuje bezbednost turske borbene avijacije iznad Sirije.
Taktički savez uz noževe u leđa
U Rusiji se mnogi sećaju reči Vladimira Putina iz novembra 2015. o "nožu u leđa" nakon obaranja ruskog aviona Su-24 turskom raketom iznad Sirije. Zbog tog incidenta dve zemlje su brzo prešle od korektnih odnosa na "hladni rat". Iako su Moskva i Ankara na kraju otkrile da je mnogo isplativije održavati taktički savez, rizik od "noža u leđa" ipak nije mogao da bude uklonjen jer vojske dve zemlje sa veoma različitim interesima vode vojne operacije u neposrednoj blizini jedna od druge.
Najnovija kriza u Idlibu je još jednom pokazala da Moskva i Ankara doživljavaju postignute dogovore svaka na svoj način. Nije ni bila tajna činjenica da su pogledi Rusije i Turske na situaciju u Siriji različiti, ali sada se prostor za kompromis dramatično suzio, smatraju stručnjaci u Moskvi. Sa druge strane, gotovo svi se slažu da Kremlj nije zainteresovan za vojni sukob sa jednom od najvećih vojski u svetu, a koja može da računa i na podršku od glavnog saveznika u NATO-u, Sjedinjenih Američkih Država.
Rusija je 2015. ušla u sirijski rat ne zbog želje da ratuje protiv Turske, stoga, nakon velike buke, sve će se rešavati pregovorima. U skorije vreme, smatraju u Moskvi, može da dođe i do novog rusko-turskog sporazuma o Idlibu.
'Sirijski Donbas'
Spoljnopolitički analitičar Vladimir Frolov navodi da je "ruska operacija u Siriji bila zamišljena kao borba protiv sirijske opozicije i terorista, ali ne i protiv druge velike države, a posebno članice NATO-a".
"Udarajući na sirijske trupe, Turska je pokazala da raspoložive snage Ruske Federacije u Siriji jednostavno nisu dovoljne da odvrate napad snažne vojske. Turska ima apsolutnu vojnu superiornost na sirijskom pravcu i, kao pogranična zemlja, ima znatne mogućnosti za dominaciju. U isto vreme je ruska borbena grupa u Siriji praktično izolovana, a glavne linije snabdevanja prolaze kroz turski tesnac i vazdušni prostor", kaže Frolov.
Ankara je pokazala, kako dalje navodi taj analitičar, da je "ruski uspeh" u Siriji ostvaren uz pomoć same Turske, koja je zauzvrat računala na poštovanje svojih osnovnih interesa na severu Sirije. Prema turskoj logici, Moskva je svojom podrškom operaciji u Idlibu prekršila obaveze poštovanja tih interesa.
Strane će se verovatno dogovarati o novoj liniji razgraničenja. Ali, to istovremeno znači da će Al-Asadova ofanziva na Idlib biti zaustavljena i da ta pokrajina ipak neće biti potpuno pod kontrolom Damaska. Idlib će se pretvoriti u svojevrsni "sirijski Donbas", gde će Turska zadržati kontrolu za smeštanje izbeglica i stvaranje bezbednosnog tampona duž granice, smatra Frolov.
Kolaps mirovnih pregovora u Astani?
Dopisnica ruskog lista Komersant za Bliski Istok Marijana Belenjka smatra da nije za Rusiju najveći rizik vojni sukob s Turskom nego kolaps mirovnih pregovora u Astani, gde Moskva, Ankara i Teheran koordiniraju svoje napore u rešavanju sirijskog sukoba.
Kako navodi Belenjka, Erdoan je u svom prvom nastupu nakon napada na turski konvoj jasno istakao želju Ankare da stvori tampon-zonu u Idlibu kako bi obezbedio sigurnost svojih granica.
Ta zona se već počela da formira tokom prethodnih turskih operacija u Siriji protiv Kurda. Međutim, Ankari je potrebno veliko područje za smeštaj 3,7 miliona sirijskih izbjeglica koje su trenutno u Turskoj, kao i onih koji su poslednjih dana krenuli prema turskoj granici.
Drugi cilj Ankare je da se zaštiti od prodora kurdskih militanata. Štaviše, Erdoanu je potrebna baza za jedinice sirijske opozicije pod kontrolom Turske. Bez toga on ne bi mogao da utiče na situaciju, smatra ta analitičarka.
"Ali, pitanje je da li Moskva shvata ove zahteve Erdoana. I da li uopšte ima dugoročnu strategiju u Siriji ili se politika bazira na odlukama zavisno od situacije? Rusija je do sada uspešno igrala na razlike strana u sirijskom sukobu i u isto vreme pronalazila zajednički jezik sa gotovo svima. Međutim, ova šema u kojoj veze sa Ankarom imaju važnu ulogu počinje da se raspada. Primoravajući Erdoana da dođe u Moskvu umesto da pregovara na turskoj teritoriji, Putin, kako može da se učini, ima prednost. Ali, ova igra je složena i višestruka i obe strane treba da budu spremne za 'noževe u leđa' od najboljeg prijatelja", smatra Belenjka.
Erdogan prisiljava Putina
Spoljnopolitički analitičar Konstantin Egert navodi da je Putin negovao odnose sa Erdoanom kako bi Tursku što više distancirao od NATO-a te oslabio južno krilo saveza. Sada je svima jasno: turski vođa je svoje odnose sa Kremljem koristio za testiranje američkih živaca i jačanje svog imidža nezavisnog vođe.
"Kremlj želi da pomogne Al-Asadu da preuzme kontrolu nad celom sirijskom teritorijom. Ruske vlasti sanjaju da što pre najave konačnu pobedu nad 'teroristima' jer je sirijski rat sve manje popularan kod Rusa, koji su znatno umorni od vojnih avantura Kremlja. U Kremlju se nadaju da će Evropska unija, nakon konačnog 'smirivanja' Sirije, početi da finansira obnovu zemlje. To bi doprinelo međunarodnoj legitimizaciji režima u Damasku."
Međutim, Erdoan želi da zadrži uticaj na situaciju u Siriji i svoje vojno prisustvo u njenim severnim regionima. On doslovno primorava Putina i njegove iranske saveznike da priznaju posebne interese i ulogu Turske u Siriji. Moskva ne može da veruje Turcima i ne može da ih se reši. Dakle, Putin je faktički primoran da brani Al-Asada od moguće turske vojne operacije uz rizik sukoba sa jednom od vodećih zemalja NATO-a, smatra Egert.
Retorika u vladinim medijima
U ruskim medijima pod kontrolom Kremlja svih ovih dana je veoma prisutna vojna i pobednička retorika. Erdoana upoređuju sa Napoleonom ili čak "pijanim medvedom" koga treba smiriti.
Najpoznatiji ruski televizijski propagandista Vladimir Solovjov ruga se Erdoanovoj izjavi da je "došao u Siriju na poziv sirijskog naroda". Kako Solovjov tvrdi, u svetu ima mnogo zemalja "koje bi želele da pozovu Rusiju". A uz to dodaje da se Turcima ne bi svidelo da on priča kako su se završili prethodni ratovi između Turske i Rusije.
Državna novinska agencija RIA Novosti u svojoj analizi uoči moskovskog sastanka navodi da "sve činjenice jasno govore da je Ankara u najtežoj situaciji", dok je Moskva poslednjih godina izlašla kao pobednik iz mnogih teških kriza.
"Vekovna istorija rusko-turskih odnosa, čak sa 12 ratova, potvrđuje da su naše zemlje zaista 'prirodni' geopolitički protivnici u regiji. Neslaganje o Siriji je samo nastavak ove priče. Ali, Moskva i Ankara u stanju su da savladaju brojne poteškoće i pretvore odnose dve države u trajno strateško partnerstvo", stoji u analizi RIA Novosti. A osim toga se dodaje da Turci dobro razmišljaju o mogućim gubicima zbog sukoba sa Moskvom, jednostavno zato što je Rusija postala previše važan partner.
Prema procenama ruskih stručnjaka, finansijski gubitak zbog krize u rusko-turskim odnosima iz 2015. iznosi 11 milijardi dolara. Tada su ruske vlasti zabranile rad turskih građana u Rusiji, te uvoz turskog paradajza, a obustavljena su i turistička putovanja.
Izvor: Al Jazeera
