Kada ne bih imao društva ili više stvari za prevoz kući u Bosnu onda bih iz Štutgarta (Stuttgarta) za Cazin putovao Turingovim autobusima. Polazili bi oko 18,00 časova, a u Cazin stizali oko 7,00 ujutro, gdje bi nas redovno dočekivala Kepuša da nas razbudi, poželi dobrodošlicu i nešto za sebe ušićari. Autobusi su bili moderni, neki na kat, sa bifeima, televizorima, klima uređajima, wc- ima. Obavezno su išla dva vozača, nekada naši, a nekada Nijemci. Dok bi jedan vozio, drugi je odmarao ili spavao u nekom bunkeru ispod naših sjedišta. Kada sam jednom sjedeći u autobusu u Štutgartu čekao da se popuni putnicima, naši vozači su pravili šale sa nekim našim Cazinjanima, vjerovatno stalnim putnicima. A onda je ušao on, Hase (samo je ime zamjenjeno ), čovjek pedesetih godina, korpolentne građe. Tad ću saznati da je iz jednog sela desetak kilometara udaljenog od Cazina. Radio je na građevini, a u govoru me podsjećao na bivšeg jugoslavenskog humoristu Čkalju. Njemu su napravili mjesto naprijed, odmah iza vozača i počeli ga provocirati da im ispriča nešto novo. On se branio na nema ništa novo što oni već od njega nisu čuli. I čim smo „ispali“ na autoput drugi vozač ga nagovori da nam ispriča kako je zadnji put ostao bez vozačke dozvole i kako je išao na idiot test. I on poče pričati:“
Našli se ja i kum u jednom Gasthausu (gostionici) jedne subote u Štutgartu. Nismo se odavno vidjeli pa je bio red da nešto popijemo i da se ispričamo. Ja sam već dva puta ostajao bez vozačke dozvole zbog alkohola pa se moram čuvati. Ali jedna piva se može popiti. Poručio ja rundu. Nismo ni ispili, a kum poručio drugu. Ne dam ja nama pa poručim treću, kum četvrtu pa ja... Planiram ostaviti auto, a uzeti taksi da me odvoze do stana jer to tako i Nijemci rade kada popiju. Oko ponoći gazda najavi fajruntu, naplati od nas, isprati nas do vrata i zaželi sretan vikend. Kad smo izašli vani kažem ja kumu da nisam za vožnju, da nas može policija zuastaviti jer smo u to doba najsumljiviji, a kum ne da ni naviti. Kaže:“Neće baš od ovoliko vozila nas ustaviti. Vozi kume, ko ih šiša, evo para!“ Krenuli mi, a ja sve dvostruko vidim. Kažem kumu da ćemo shvratiti na jednu Bauštelu (gradilište) i sačekati zore. Kad sam ugasio motor auto se brzo ishladio pa nam je postalo hladno. Kum navalio da idemo, a meni se ne ide. „Hajde kume, ko šiša policiju!“, opet će on. Izašli mi na put, a mene sve neki strah. Kad god naiđe zeleno auto mislim da je policija. I nisam morao dugo čekati na njih. Na jednom osvjetljenom proširenju nas zaustaviše. Pitaju jesmo li šta pili od alkohola. A nisu morali ni pitati jer se to moglo lako osjetiti. Dadoše mi da duvam. Aparat pokaza 1,9 promila. Kaže mi jedan od njih: „Pa čovječe, od ovolikog alkohola se umire, a ti još voziš.“Kum ćuti kao zaliven. Jedan policajac sjede za volan mog auta pa me pravo u bolnicu na vađenje krvi. I tamo se potvrdi isto. Ključeve od mog auta uzeše sebi, a za nas pozvaše dva taksija. Sutradan su mi vratili ključeve, ali nisu vozačku dozvolu. Kažu, izuzima se na šest mjeseci i 4000 maraka kazne. Gadno je brate gledati vlastiti auto, a ne smiješ ga voziti. Nije mi ovo trebalo, ali mislim, imam bar kuma uzase.
Kad mi je kazna došla kum se i ne počeša. J. ti kuma koji je najbolji. Tako sam ja postao vaš putnik za Cazin i nazad. „I šta je bilo dalje?“priupita vozač. Izdurao sam ja nekako i tih šest mjeseci, a onda otišao da mi vrate dozvolu. Ne dadoše je odmah već me uputiše na neki idiot test, a idiot je kažu najveća budala. Oni misle ko dva puta napravi istu grešku da nije normalan pa mu treba pamet izmjeriti. Rekoše mi da se skinem do gaća. Gledaju me, pipkaju, mjere. Onda mi jedan poče nekim gumenim čekićem udarati po koljenima. Kad je udario u lijevo koljeno noga odskoči uvis. A ja ne znam je li bolje da skoči ili da ne skoči. Kad je udario u desno, a ja ukočio nogu pa ne dam ni da mrdne. Onda me jedna žena, kažu da je neki psiholog, odvede u drugu sobu. Dade mi čist papir i olovku i reče da napišem šta mi je ostalo u trajnom sjećanju, čega se obavezno i često sjećam, što nikad ne mogu zaboraviti. Ostavi me samog. Otišla ona, a ja razmišljam šta da napišem, a da ne ubrljam. Tako misleći brzo je prošlo oko pola sata, Evo ti nje. Vidi da nisam ništa napisao pa mi ponovo poče objašnjavati da napišem nešto što nikad ne mogu zaboraviti, čega bih se sjetio da živim sto i više godina. A ja mislim, e moja gospođo, da ja napišem da sam se seksao sa magaricom vi bi me proglasili ludim, a jesam bogami. Znam ja šta vi tražite, ali ja to ne smijem napisati.“
Kad je Hase ovo ispričao sav se autobus ljuljao od smijeha. Za neke je on bio budala, za neke komičar. Bilo kako bilo, on je postao jako prepoznatljiv. Od tada kada bih ga sreo u Cazinu ili Štutgartu ja bih se odmah počeo smijati. Saznao sam da je bio duboko razočaran u svoju djecu kojoj je sve kupovao, a oni su bili loši đaci i ne baš pristojnog ponašanja. To im nije mogao oprostiti. Utjehu je tražio u alkoholu. Čuo sam da je poginuo u jednoj saobraćajnoj nesreći u svom selu kada je dobro pripit autom sletio sa ceste. On je otišao, a ostala je njegova priča koju sam ja, evo zabilježio.