Međutim, povodi da se zapitanost ponovi kao da su nanovo iskrsli prilikom nedavne posete Beogradu francuske ministarke za evropska pitanja Natali Loazo. U tome nije "nevin" bio ni Dejvid Mekalister, evropski parlamentarac i izvestlac za Balkan, koji je na čelu briselske delegacije odmah potom održavao temperaturu "šok-poruke", kako su Francuskinjinu izjavu nazvali pojedini mediji.
Kolokvijalno rečeno, ona je, nakon razgovora sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem, javnosti obznanila da "nas Evropa baš i neće", ni nas ovakve kakvi smo dugo, ni ona ovakva kakva je sad. U vreme tih poseta, pa i u vezi sa njima, veoma simboličan odgovor na hlađenje iz Pariza stigao je u formi mobilizatorske neodređenosti ni od koga drugog već od Sonje Liht, osnivačice i predsednice Fonda za političku izuzetnost i spoljnopolitičke savetnice Vlade. Ova doajenka modernizatorstva i višedecenijska pobornica demokratizacije društva reče u jednoj raspravi da za EU "utoliko više treba da se zalažemo" te tako "pokazaćemo i njoj i drugima" srpsku proevropskost. Taj garnirung od srpskog inata za veću upornost samo ukazuje na ozbiljnost odbijanja.
Splet ovih stavova, nedvosmisleno navodi i na razmišljanje u čemu su istovetne i one snage u srpskom društvu koje su iskreno proevropski orijentisane sa onima koje su takve samo deklarativno, pa i u čemu su obema slične one treće. One koje su sve vidljivije i u delovima društva u kojima se to nije očekivalo, a mogu da se nazovu evroskepticima. Ta pomeranja na skali poželjnih civilizacijskih vrednosti posredno su skrenula pažnju i na trend pretapanja evroskeptika u protivnike EU-a, zasad maskiranih opreznim evroskepticizmom. Srbija poslednjih nedelja vri od otvaranja nerešenih problema i podsećanja na njih, između ostalog podrgrejana i masovnim i upornim građansko-opozicionim protestima. Istovremeno i varniči na počesto izmišljenim temama, naročito indukovanim predsednikovom kampanjom "Budućnost Srbije", koja za glavni cilj ima da zatomi proteste i pomuti njihove zahteve, dok u suštini dubinski polarizuje društvo.
Vučićevih 'zamoljenih' 45 dana
U takvoj situaciji, dok gorepostavljeno EUropsko pitanje visi bez pravog odgovora, adekvatnu pažnju nije dobio, po nama, dalekosežnije važan odgovor što ga je ministarki Loazo dao sam predsednik Vučić, neposredno nakon što je ona ohladila evroentuzijaste "razradom" stava svog predsednika Emanuela Makrona da od integracije zapadnog Balkana u Uniju nema ništa dok se ona najpre ne sredi. Vidno obezvoljen, Vučić je glavni komentar te "loše vesti", uz znakovite pauze u izlaganju, usmerio ka tad vrućoj izjavi nemačkog ministra inostranih poslova Haiko Masa da će njegova zemlja i dalje podržavati Kosovo.
Iako je svoju izjavu garnirao nezadovoljstvom ponašanjem Kosovara u vezi sa Briselskim sporazumom, dve glavne poruke nesumnjivo su imale širi spektar dejstva: "Sešćemo narednih dana i razgovaraćamo sa Vladom o porukama svih zemalja i o platformi Srbije za budućnost... Želim da sebe preispitam i želim da dozvolim drugima da iznesu svoje ideje, i da vidim jesam li i sam delimično kriv za taj izbor..." U metodologiji Vučićeve samointerpretacije pomenuto preispitivanje besumnje ostavlja prostor i za proveru generalnog kursa Srbije, pa i eventualno odustajanje od EU-a, ili bar ozbiljne rezerve prema tom procesu. Podsetićemo, on je i dosad imao povišen nivo deklarativnosti. Posebno ako se ima u vidu i strast za očuvanje vlasti, i to uz podršku širokog sloja birača koji su uz Srpsku naprednu stranku sa Vučićem, a nisu uz SNS bez njega, dok su po definiciji i ubeđenjima ostali u radikalskoj ljušturi anti(j)evropejstva.
Ovakvi zaključci nisu gubili na važnosti, možda su čak i dobili na značaju u potonjim danima, kad su tobož druge teme ovu gurnule u stranu. Indikativan je, naime, bio susret predsednika sa 150 predstavnika kosovskih Srba, koje je on "zamolio" da se strpe najviše 45 dana dok im ne odgovori na ono što su oni njega "zamolili"- da smesta napuste institucije Kosova. Sastanak je upriličen samo dan-dva nakon što se sa njima sreo u ambijentu vojnih maskirnih mreža u Kopnenoj zoni bezbednosti, a tokom posete "budućnosti" na "jugu centralne Srbije". Komentatorima-kritičarima se, osim uzastopnih zgusnutih termina za viđenje sa istim ljudima, učinilo zgodno da se osvrnu i na to što se među "moliocima" našlo mnogo onih koji su u misterioznim ostavkama već tri meseca. I za koje premijer Kosova Ramuš Haradinaj i drugi kažu da primaju plate "iako ih nema na poslu".
Nama se, pak, čini da je tu nešto drugo važnije. U kontekstu ne samo Kosova, već i evrointegracija i uopšte odnosa Srbije sa međunarodnom zajednicom, mora se posmatrati i ona Vučićeva pauza od 45 dana. Upravo zato što ju je odredio za razgovore - što uživo, što telefonom - sa "najznačajnijim svetskim liderima" te konačno, po njemu još značajnijim, kineskim predsednikom Si Đinpingom. I ta naznaka daje povoda da se pomisli na promenu kursa i usporavanje pridruženja EU. S jedne strane, zato što je rešenje za Kosovo definitivno svima obznanjeno kao uslov svih uslova. A s druge što Vučić naglašenije ističe da u proces moraju da budu uključeni i Amerika i Rusija i Kina, što nužno iziskuje zasad nenaslutive manevre u stavu prema EU.
Za Evropu sad vrijeme nije
Ovakvom ishodu naruku idu i unutrašnja kretanja. Odnos zvanične Srbije prema doista usporenom procesu čak i u tehničkoj proceduri otvaranja poglavlja (više desetina zakona koje je već trebalo doneti da ne pominjemo) to jasno pokazuje. Komentari iz Vlade, resornog ministarstva za integracije, pa i, recimo, bivše ministarke koja sada Srbiju "integriše" iz redova jedne nevladine organizacije u trenutku Loazo-šoka bile su takve da nisu dostizale ni pomenuti idealistički entuzijazam gospođe Liht. Nikada nije naglašenija bila teza da su zemlji potrebni evropski standardi i zakoni zbog nje same, reformi boljeg života. U javnom diskursu češće no ranije moglo je da se čuje ne samo "kad i ako Srbija uđe u EU", nego i "ako EU tada bude postojala".
Opozicioni redovi su posebna priča: u programskih 30 tačaka za budućnost sa kojima nastupa Savez za Srbiju, po istraživanjima glavni rejtinški takmac vladajuće koalicije, nema jasnog zalaganja za EUintegracije. Da je od priključenja značajnije usvajanje evropskih vrednosti najistrajnije zastupa lider Narodne stranke Vuk Jeremić. Dragan Đilas, inokosni a uticajan među liderima partija koje čine SzS, ima još veću neodređenost – o toj temi treba razgovarati "tek kad za to dođe vreme", a svakako nakon što se smeni "ova vlast". Demokratska stranka, koja upravo kani da se reintegriše sa svojim rasfronclanim delovima, jedina pojačava svoje unutarprogramsko opredeljenje za EU, dok se organizatori građanskih protesta libe prejakog isticanja evropeizma - i među govornicima, i na njihovim transparentima. I baš to je zgodna prilika da se protivnici modernizacije maskiraju zasad samo u – evroskeptike. Vlast, pak, u pozadini građanskih protesta, istiha formira svoju rezervnu desnicu kako bi hvatala korak sa potencijalnom desnijom Evropom posle njenih izbora.
Srpska jednačina trenutno izgleda ovako: integracije su ultimativno uslovljene rešenjem za Kosovo, ono nastavkom dijaloga, on, pak, neukinutim taksama, a pride možda i vanrednim izborima, a sve to i Vučićevim "rokom za razmišljanje". Nimalo slučajno, taj rok zalazi u termine izbornih procesa briselske administracije, a smanjuje mogućnost da se brzo organizuju vanredni u Srbiji. Jer, vreme za krupne odluke može da se kupi i njihovim raspisivanjem tek za jesen. Na mešetarenje sa presudnim pitanjima za zemlju u svrhu "budućnosti vlasti" u ovom kontekstu ne bi bitno uticalo ni neko smandrljavanje sporazuma o Kosovu u bližoj budućnosti, naprotiv, moglo bi i da ojača Vučićevu sposobnost plivanja u konfuziji. Konfuzija već postaje sinonim za Srbiju.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
