“Čim sam prišla jami i vidjela šta me čeka ja sam se od straha onesvijestila. Kad sam pala u jamu potres me je osvijestio. Dno jame je bilo malo šire od otvora. Ja sam se odmah pomakla u stranu da me ne bi udarali oni što će doći iza mene, što su ih bacili. Osjećala sam pored straha i velike bolove u lopatici, jer sam prilikom pada izglavila ruku u lopatici. Osim mene bila je još živa i jedna žena, isto Čatuša, koja je bila noseća. Ona je mnogo jaukala i previjala se od bolova zadobivenih prilikom pada. Ona je umrla drugi dan”, govorila je Hadžera.
“Ja sam i dalje živjela, hranila sam se hljebom kojeg sam ponijela sa sobom kad sam pošla, jer sam se nadala da će mi trebati usput. To isto su učinili mnogi od nas.
Dosta sam našla hljeba u džepovima mrtve djece, te sam se i s time hranila. Dva puta su mi čobani bacali po malo hljeba. Ispočetka me je bilo mnogo strah, ali sam poslije navikla. U samoj jami nije zaudaralo i tu sam proboravila 81 dan. Nakon toga su me izvadili seljaci iz Nevesinja. Kad sam izašla, nije na meni bilo više od 30 kilograma…”
U kući Rožajca Ramiza Pepića Hadžera kroz plač je pričala: “Puna mi je duša bola. Ja pamtim samo smrt, krv i nevolju… To je rat koji je palio sve… Treba praštati, a moja muka, patnja neka ostanu moje… Samo da Bog da mir. Ja ne želim nikome zla. Samo sad više da ne bude pokolja. Za ovih pedeset godina ja sam samo svoje rane liječila… E, ovo sad nisam očekivala, da me pod stare dane ti isti četnici protjeraju iz moje kuće, iz mojeg zavičaja… Bog da im sudi… Bogme, sine, moje suze su davno istekle… Pored svega jada, ja bih se opet tamo vratila… Boluj, nano, dok te ne zakopaju…”
Krajem februara 1993. godine Hadžera je iz Rožaja otišla u izbjeglištvo u Dansku gdje je živjela do preseljenja na Ahiret 16. 01. 2014. godine. Ukopana je u Gornjem Grančarevu kod Trebinja u voljenoj Bosni i Hercegovini.
