Penzija mi nije dovoljna. Zaradio sam je u građevinskoj firmi. Trošim lijekove unazad 10 godina, tako da penzija ne može ništa podmiriti. Raditi se mora – opisuje svoju socijalnu situaciju kopač Nahid.
Svakog dana pažljivo iščekuju nove količine uglja koje pristižu iz rudnika.
Za jedan dan nekada naberemo 14 vreća uglja, zavisno od kvaliteta. Čim ugledam kamion na odlagalištu, krećem sa poslom – pojašnjava Zubejda, koju od milja znaju pod imenom Bedrija.
Vreća uglja na tržištu danas košta 10 KM.
Nije me stid svog posla, jer ne kradem ni od koga. Jedan sin radi u Hrvatskoj, drugi je ovdje, a imam i kćerku, 1. razred srednje škole. Moram je školovati, obezbijediti kartu za prevoz, hranu, odjeću, knjige – objašnjava Zubejda.
Kaže da je jedna od rijetkih žena koje se bave ovim poslom, jer mnogi imaju predrasude.
Neće ove moderne žene, njima je to poniženje. Mene nije stid. Isplati se, ipak je mala penzija. Od sabaha budem tu, radim čitav dan. Na izmaku sam snaga – ističe Zubejda.
Nekada za jedan dan uspiju obezbijediti dva traktora uglja za prodaju. Kažu da zarade i po 140 KM dnevno.
Jedne prilike sanjala sam crne novčanice od po 100 KM. To sam shvatila kao znak. Od Boga je dar, evo, sve živo imamo. Čestiti smo, ja naberem, on vozi dalje –
opisuje Zubejda.
Poderane rukavice dokazuju njihovu nepokolebljivu marljivost. Pored kopanja, bave se i poljoprivredom.
Ne dižem glave cijeli dan. Nekada usnijem sjedeći. Samo da se naspavam – kaže Zubejda.
Tri dana nakon upoznavanja, odlučili su se vjenčati. Zubejda kaže da je naslutila lik svog budućeg supruga.
Sanjala sam da ću se udati za crnog, garavog muškarca. Došao je posjetiti tetku u selo, tu sam ga primijetila. Imamo šestero djece – kaže Zubejda.
O današnjim mladićima i djevojkama kažu da su umišljeni i lijeni, prvenstveno zbog novih tehnologija.
Oni hoće sve na gotovo, na tanjiru. Mobiteli su za sve krivi – odgovaraju Nihad i Zubejda.
Ističe da bi radili svaki pošten posao. Planiraju kopati ugalj i tokom zime, bez obzira na hladnoću.
Kada je hladno, najedem se kozijeg sira, masnog, obučem čizme, trenerku i radim. Zaradili smo i za nova kolica da lakše prevozimo – kaže Zubejda.
Svoje komšije ocjenjuje kao fine, uvijek spremne pomoći.
Prije sam hodala po komšiluku i odustala. Pomislim možda sam dosadna. Dešavalo se da me pozovu da se najave dok sam umorna. Pa pusti me bar da se naspavam. Ali neka naših komšija, prije će te spasiti nego neko sa strane– opisuje Zubejda.
Pogledajte VIDEO
