Prošle godine došlo je do velikog porasta broja migranata koje je italijanska vlada vratila ovako, motivirana djelomično i željom da se spriječi širenje koronavirusa, koji je Italiju pogodio posebno teško.
Kako bi izbjegao progon u svojoj domovini, 27-godišnjak iz Pakistana prošao je, pješice, kroz šume i gore na napornom putovanju dugom 18 mjeseci po Bosni, Hrvatskoj i Sloveniji, sve dok se napokon nije dokopao Italije.
Nekoliko sari kasnije, italijanski policajci iz grada Trsta odveli su ga na brdo, izbrojali do pet i rekli mu da počne trčati natrag, preko slovenačke granice, prisjeća se. Narednog dana, slovenačke vlasti predale su ga hrvatskim kolegama na granici, ovi su ga pretukli pendrecima sa bodljikavom žicom dok su mu na ruci bile lisice, a potom ga deportirali u susjednu Bosnu.
Gospodin Mahmud, koji je tražio da ga oslovljavamo samo po prezimenu, iz straha za sigurnost, pričao je sa nama iz Sarajeva, glavnog grada Bosne i Hercegovine, gdje od avgusta spava u jednoj napuštenoj zgradi. On je jedan od 1.300 migranata koje je Italija vratila prošle godine na samom ulazu u tu zemlju, a na kraju takozvane “balkanske rute”. Mnogi su ostali u Bosni, i žive u dotrajalim migrantskim kampovima ili neuseljenim zgradama, suočeni sa smrzavanjem u zimskim mjesecima.
Poslanici ljevice u Italiji i organizacije za zaštitu prava migranata navode da ova neformalna vraćanja – slanje migranata natrag preko granice, a da im se ne pruži šansa da zatraže azil – predstavljaju kršenje italijanskog, evropskog i međunarodnih zakona. Za pravo im je dala i presuda jednog suda u Rimu u januaru.
Prošle godine došlo je do velikog porasta broja migranata koje je italijanska vlada vratila ovako, motivirana djelimično i željom da se spriječi širenje koronavirusa, koji je Italiju pogodio posebno teško. Ali to je sasvim u skladu i sa generalno čvršćim stavom prema migrantima diljem Evrope.
Italijanska vlada uzvraća da joj bilateralni sporazum sa Slovenijom omogućava da odmah vrati nelegalne migrante koji pređu granicu sa tom zemljom. Obje države su članice Evropske unije, što znači da bi, na papiru, migranti trebali imati ista prava sa obje strane granice. Ali humanitarne grupe optužuju Italiju da koristi virus da pošalje migrante natrag bez ikakvog razmišljanja, i ukazuju da ih lanac događaja i odbijanja ostavlja naročito ranjivim.
Sajmon Kembel iz organizacije Mreža za praćenje nasilja na granici optužio je Hrvatsku, takođe članicu Evropske unije, za “praksu mučenja” i naveo da je Italija “direktni saučesnik”.
Hrvatska vlada odbacuje te optužbe.
Nakon što ih odbiju i Italija i Slovenija, migranti bivaju vraćeni u zemlje van Evropske unije, poput Bosne, u kojoj ne važe standardi za ponašanje prema migrantima kakve ima evropski blok.
Ta zabrinutost stigla je i do suda. Jedna nacionalna sudska ustanova u Rimu čula je za slučaj Mahmuda, sve sa detaljima njegovog putovanja i onim što se desilo kada su ga graničari u Trstu otjerali natrag. Sudija je rekao da je odbijanje Italije da ga pusti da pređe granicu bilo nelegalno, jer je vlada znala da će ga to izložiti “nehumanom i degradirajućem tretmanu” te okončanju ovog nesretnog puta u Bosni.
Italijanski nacionalisti su iskoristili povećani broj došljaka, ali i širenje epidemije u migrantskim kampovima, da pojačaju intenzitet debate o migracijama. Italija je odgovorila povećavanjem broja vojnika i policajaca na granici.
Mahmud je gej, i navodi da je pobjegao iz Pakistana jer nije mogao da živi slobodno u zemlji u kojoj je homoseksualnost i dalje veliki tabu. Njegovo putovanje prvo ga je odvelo u Iran. Odatle, što pješice što u natrpanim i zagušljivim kombijima trgovaca ljudima, prebacio se kroz Tursku, Bugarsku, Grčku i Sjevernu Makedoniju, pre nego što se dokopao Bosne. Odatle je uspio uži u Hrvatsku, pa u Sloveniju, na kraju u Italiju. Kada je stigao na granični prelaz kod Trsta, italijanski graničari u civilu su se odnekud pojavili i odveli ga u policijsku stanicu. Dva puta im je rekao, kaže, da traži azil.
Po važećim propisima, svi migranti moraju se identificirati i zavesti kao tražioci azila u prvoj evropskoj zemlji u koju stignu, mada se oni mahom nadaju da se to desi mimo istočnih i južnih država Unije. Svejedno, vlasti moraju prihvatiti molbu u bilo kojoj evropskoj zemlji.
Silvija Albano, sudinica iz Rima, navela je da je Italija prekršila međunarodne, evropske i vlastite zakone i da je morala ponuditi Mahmudu vizu. Ni ova presuda nije mnogo toga promijenila: on i dalje čeka vizu.
Italijanske vlasti odbile su komentirati ovaj slučaj.
“Mislio sam da ću biti na sigurnom kada se domognem Evrope”, kaže Mahmud. “Ali pogriješio sam.”
