Ako su zaista levi liberalni intelektualci, naučnici i političari čestitiji i egzaktniji u tumačenju istorijskih događaja i društvene stvarnosti, od konzervativaca, teorija koju ovih dana podupire Pol Krugman u New York Timesu, onda bi iznenadni dolazak socijaliste Pedra Sančesa na premijersko mesto Španije, mogao da unese opipljiviji otklon od frankističkog nasleđa koje je obojilo dugogodišnju vlast desničarske Narodne partije.
Novi predsednik vlade odlučio je da u delo sprovede davnašnju ideju socijalista, i da iz monumentalnog mauzoleja smeštenog u brdima šezdesetak kilometara od Madrida, izbaci posmrtne ostatke fašističkog diktatora. Njegova je želja da Dolinu palih boraca (Valle de los Caidos), koju su svojevremeno po dekretu Franka bili primorani da grade politički zatvorenici, pretvori u mauzolej posvećen žrtvama fašizma.
U „Dolini" je ogromna bazilika opasana brdima, sam Franko sahranjen je pored oltara, ispod spomenika koji je ukrašen svežim cvećem. Diktator, ili doživotni šef države “po božijoj volji”, leži na počasnom mestu kakvo je rezervisano za papu ili najviše crkvene velikodostojnike.
Okolo pod zemljom zakopane su pomešane kosti tridesetak hiljada boraca palih u građanskom ratu (sa obe strane) ili likvidiranih zbog toga što su bili osumnjičeni za neistomišljeništvo. Čitava ova scenografija održava se netaknuta već četrdeset tri godine otkako je umro generalisimus i Španija prešla u demokratiju, a zatim postala uspešna članica Evropske unije.
Čim je nakon pobede nad republikancima u građanskom ratu (1936-1939) zaveo diktaturu, Franko je naredio “pomirenje” i izgradnju ovog spomeničkog kompleksa kojim dominiraju kleronacionalni simboli i ogroman krst uzdignut čitavih stopedeset metara u visinu. Često su bez znanja ili pristanka porodice, posmrtni ostaci žrtava iz cele Španije prenošeni u ovu grobnicu pod isti krst pod kojim leže i izginuli Frankovi falangisti. Franko je tu jedini koji je umro prirodnom smrću, u krevetu, a sahranjen je u Dolini palih boraca i likvidiranih nepodobnika.
Veruje se da u Španiji postoji još hiljade masovnih grobnica u koje su bez imena i prezimena razbacana tela žrtava stradalih u vreme građanskog rata ili posle njega u vreme Frankove diktature.
Hoće li Španijom ponovo odzvanjati Lorca?
U jednoj od njih nalaze se i kosti najvećeg španskog pesnika Federika Garsije Lorke. I pored potrage za Lorkinim posmrtnim ostacima, koju su podsticali ljubitelji poezije, različita udruženja, pesnikova porodica, znameniti pisci iz celog sveta nikada njegovo večno boravište nije pronađeno. Osamdeset dve godine je prošlo otkad je zamrla njegova poezija, ali Lorkina smrt je i dalje pod nekom vrstom cenzure. Falangisti su jednog od najvećih pesnika 20. veka streljali 19. avgusta 1936. na samom početku građanskog rata, a Španija ni u 21. veku nije uspela da sakupi dovoljno energije i da se u potpunosti suoči sa bezimenim grobnicama rasutim svuda po Iberijskom poluostrvu.
Otkako je proključao katalonski separatizam, Madrid je žustro, tvrdo i represivno odgovorio na zahteve iz Barselone da se Kataloncima dozvoli izjašnjavanje o nezavisnosti, a pojedini strani analitičari podsetili su da Španija nije raskrstila sa Frankovim nasleđem, nije obeštetila žrtve, nije država se čak nije svojski potrudila da pronađe svog mrtvog pesnika.
U vreme Franka bilo je zakopano i Lorkino delo. Od kada je zaveo apsolutnu vlast, pa sve do njegove smrti 1975, o Lorki nije smela da se vodi nikakva debata unutar Iberijskog poluostrva. Nije se pričalo ni o njegovom delu, ni o životu, a još manje o homoseksualnosti ili njegovoj nasilnoj smrti. Samo redukovana verzija njegovih dela je bila publikovana dok je Lorkina biografija koju su pisali inostrani istoričari književnosti bila zabranjena.
Lorka je u svojim pesmama predvideo svoj posthumni “život”: “Odlaziš pun mene, a kad se vraćaš ne poznaješ me”, napisao je u Pesmi dana koji odlazi, dok je u zbirci Pesnik u Njujorku još detaljnije opisao sudbinu posle smrti: “Tada sam shvatio da sam bio ubijen. Tražili su me u kafeima, po grobljima, u crkvama… Ali me nisu našli. Nikad me nisu našli? Ne. Nikad me nisu našli”.
Možda će ga ipak naći uskoro. Iako nema većinsku podršku u parlamentu Pedro Sančes je odlučan da Zakon o istorijskom pamćenju donešen još u vreme vlasti socijalista 2007. godine, sprovede u delo. To ne podrazumeva samo premeštanje posmrtnih ostataka Fransiska Franka na obično groblje, tamo gde od nedavno leži njegova supruga. Najavljuje se osnivanje laboratorije za dnk analize, anuliranje prekih presuda , državna potpora za sistematsko istraživanje masovnih grobnica, obeštećenje porodica stradalih…
Masovne grobnice u Srbiji
Pamćenje ili zaborav? Od česte upotrebe već se izlizala krilatica “da pobednici pišu istoriju”, današnji papagaji vole da citiraju Orvelovu 1984 da “onaj ko kontroliše prošlost kontroliše budućnost, onaj ko kontroliše sadašnjost kontroliše prošlost”… Svojevremeno je Oskarom nagrađeni argentinski film Zvanična verzija (1987) o nastavnici zvanične istorije (Norma Aleandro) koja je saznala da su biološke roditelje njenog usvojenog deteta mučili i ubili izvršitelji desničarske diktature naišao na ledeni prijem u polupraznim bioskopskim salama Buenos Ajresa. Usvojena devojčica u špici ovog filma pevuši da je rođena u zemlji bez pamćenja, iako je Argentina prva u svetu sudila glavešinama vojne hunte osudila ih za teror nad sopstvenim narodom.
Amnezija je od tada zahvatila mnoge druge zemlje planete.
Da je neko hteo da vidi i sazna kako su i zašto prenošena tela stotina albanskih civila sa Kosova i bezimeno zatrpavana nadomak Beograda, u Batajnici, mogao je u to da se uveri pre nekoliko meseci (od 9. novembra do 7. decembra 2017.) kada su nam mladi umetnici Vladimir Miladinović i Ibro Hasanović svojim crtežima sa dokumentarnim fragmentima, birokratskim spiskovima, listama, mapama, forenzičkim izveštajima ponudili kritičku studiju o iščezavanju informacije. Reč je svakako o masovnoj grobnici u Batajnici koja je otkrivena 2001. posle pada Miloševića. Izložba je bila priređena u Galeriji Podrum, na početku najprometnije pešačke ulice, beogradske štrafte. Napolju se svet okupljao i za male pare kupovao majice sa likovima ratnih zločinaca Mladića i Karadžića. Niko nije sišao da vidi besplatnu izložbu, galerija podrum do zatvaranja izložbe ostala je avetinjski prazna.
Na koji način mediji i institucije u postjugoslovenskim društvima stvaraju zaborav i probiraju sećanje, pitanje je koje postavljaju ova dvojica umetnika, na koje nude svoj odgovor preslikavanjem autentičnih dokumenata. Vladimir Miladinović je jedan od nekolicine umetnika srednje generacije u Srbiji, koji pokušava da unese rez u aktuelne konstrukcije nacionalističkih identiteta. Njegov moto, gotovo je identičan sa naporom reditelja Ognjena Glavonića, čiji je film Teret nedavno prikazan na Kanskom festivalu, a bavi se takođe masovnim grobnicama i zločinima počinjenim nad civilima u ratovima devedesetih, o čemu je na ovom mestu nedavno pisano.
Oklevetani peti oktobar
Na žalost, srpski političari, ne pokazuju ni najmanji znak razumevanja za zahteve umetnika da se teret prošlosti , preko obelodanjivanja istine, skine sa pleća mladih generacija. Posle petog oktobra 2000. godine, kratko se verovalo da će Miloševićeva garnitura sa svojim nepočinstvima otići u prošlost, da niko i da hoće ne može da zaboravi ta naopaka vremena.
Danas, 2018. godine, javno se traži oslobađanje ubica srpskog premijera Zorana Đinđića, učesnici protesta nazivaju se sa najvišeg mesta ološom, bitangama, plaćenicima, izdajnicima, a kako stvari stoje Slobodan Milošević, će uskoro dobiti spomenik u srpskoj prestonici.
Kako smo uopšte došli do toga?
“Tako što nismo stvarno sagledali užase rata iz devedesetih, nismo sagledali činjenice: Previđamo da su paravojne formacije obučavane u kasarnama Vojske Jugoslavije, da su nestajala tela ubijenih civila, ne znamo gde su sahranjivana, gde se u Srbiji nalaze te četiri velike grobnice", kaže Olga Manojlović Pintar autorka monografije Arheologija sećanja, spomenici i identiteti u Srbiji. Ona dodaje da “današnje generacije apsolutno ne poznaju činjenice iz devedesetih”, da “veliki deo javnosti za njih ne zna, i ne želi da zna” i da je na toj osnovi nastala priča o “Miloševiću kao o velikom pobedniku”.
Desnica sistematski sluđuje narod
Nobelovac Pol Krugman (pomenut na početku ovog teksta) ojađen zbog manipulacije javnosti u Trampovoj Americi u svojoj redovnoj kolumni u New York Timesu uveren je da je sistematsko izluđivanje (gaslighting) javnosti, to jest insistiranje da je “crno” u stvari “belo”, ili da je “gore” u stvari “dole”, “mnogo više rasprostranjeno na desnoj strani političkog spektra”, nego na levoj.
Američki kritičari najčešće optužuju predsednika Trampa da izluđuje javno mnenje, a nedavni tekst u Washington Postu objašnjava šta optužba za gaslighting zapravo znači: kad neko namerno stalno ponavlja pogrešne informacije kako bi javnost počela da sumnja u proverljive i dokazane činjenice i počela da veruje u laži predsednika. Navodi se i najnoviji primer izluđivanja. Tramp tvrdi da je za razdvajanje dece od roditelja migranata kriva prethodna američka demokratska administracija. Javnost je inače duboko potresena prizorima uplakane dece migranata, koja su žičanom ogradom odvojena od svojih roditelja.
Sve ređe na čelo evropskih država biva izabran levičarski političar. Preovlađuju lideri sa desnog kraja ideološkog spektra. Novi španski premijer došao je na to mesto zato što je zbog dokazane korupcije izglasano nepoverenje konzervativnoj vladi Marjana Rahoja. Ostaju mu dve godine do redovnih izbora da uradi ono što je naumio, ukoliko njegova manjinska vlada uspe da zadrži podršku raznorodnih stranaka, među kojima su i one koje zagovaraju nezavisnost Katalonije. Za sada je osvetlao Španiji obraz ponudivši se da primi nesrećne migrante sa broda koje su odbijale Italija i Malta. Iako ima puno drugog posla, sebi je zacrtao u zadatak da sa svoje zemlje ukloni tamnu senku Frankovog nasleđa sa kojim je toliko godina već koketira desnica.
Ne mogu umetnici sami da se izbore sa homofobijom i fašizmom. To bi morao biti posao demokratski izabranih političara ako stvarno brinu o budućnosti zemlje na čijem su čelu. Sa dolaskom socijaliste na čelo države, valjda će i termin “Frankolandija”, kako su pojedini analitičari nazivali Španiju, pozivajući se na hapšenje i zatvaranje lidera separatističkih stranaka Katalonije i kritikujući pojedine centralističke zakone koji su ostali na snazi iz Frankovog vremena, otići u penziju. Pogotovo što su u međuvremenu izrasli novi termini za zemlje u kojima vladaju desne autokrate, među kojima su Trampolandije i Putinistani najbrojnije.
