Za to se u Srbiji stvaraju predispozicije, tri od četiri faktora su tu. Prvo – opozicija se ujedinjuje i izlazi na izbore, ma koliko kilavi za to bili uslovi. Drugo – Vučićev monolitni režim je „načet“, postoje prve ozbiljne pukotine na više mesta, pa i u resorima sile, od policije do Stefanovića i vojske. I treće – počeli su uspešni „zeleni protesti“ čiju agendu naprednjaci ne kontrolišu, a izbori sledeće godine se bliže…
Uskoro nesanica za celu Srbiju
Ne treba imati sumnje da će na sve te izazove Vučić žestoko odgovoriti. Pokušaće ponovo da razbije opoziciju i kompromituje njihove kandidate. Srbija će se ponovo nuditi kao ruska i kineska gubernija, a umesto zelenog levičarstva Vučićevi polittehnolozi će svim silama gurati pod nos agendu haškog herojstva i istorijskog revizionizma. Ceo kapilarni sistem iz državnog sektora biće isceđen na mitinzima i događanjima naroda, a izbori će biti ponovo agonija za život ili smrt. Nesanica za celu Srbiju. Posebno će biti angažovana cela paleta kriminalaca, od uličnih batinaša sa čekićima do kasa protagonista raznih panamskih dokumenata.
I uzalud svi dijalozi opozicije sa i bez etikete „stranaca“. Svi dogovori će biti mrtvo slovo na papiru, a ćelavci u džipovima i brojanje zrnca lojalnosti jedina realnost. Jer Vučićeva hiper histerija ne priznaje ništa ispod rezultata koji su osvojili, a tu i jeste glavna neuralgična tačka naprednjačkog režima. U bilo kojoj državi gde postoje otvoreni izbori, pa makar i sasvim kilavi kakvi su u Srbiji, nemoguće je dugoročno ostvarivati dvotrećinsku većinu i uživati u praznom bez opozicije parlamentu. Na proleće bi toj idili mogao doći kraj. Opozicija ima kapacitet da uzme jedan deo poslaničkih mandata, a politička slika u Srbiji slična je onoj iz 1996. godine i verovatno će režim i pored krađe i nameštanja izbora izgubiti neke gradove, a najvažnija je bitka za Beograd u kojoj istraživanja pokazuju da opozicija ima velikih šansi. Ali ništa bez protestnih šetnji i neizostavnog pritiska „stranaca“.
Ne treba biti naivan, naprednjaci ne samo da se neće pomiriti sa gorim rezultatima od prethodnih, već neće dozvoliti ni da opozicija ima više procenata glasova od mrvica sa stola. Na gubljenje izbora niko od naprednjaka ne računa, a o smeni vlasti legalnim putem na izborima mogu samo da sanjaju naivni idealisti.
Panika zbog akcija blokade Srbije povodom zakona o eksproprijaciji i referendumu jesu generalna proba kako će režim reagovati kada počne da gubi izbore, vlast i kontrolu. Već na nekoliko poslednjih demonstracija režim je pokazao da je spreman da protiv građana primeni silu čak i u suroviju od one koju je Miloševićev režim primenjivao devedesetih.
A naprednjački režim je nervozan. Do sada je uspešno upravljao nekim procesima za koje zapadni svet smatra da Vučić jedini može da se sa njima nosi. Pre svega to je kontrola kompleksnog fenomena ekstremnih desničara, od navijača kao jurišne političke sile do institucionalnih elita vezanih za projekat „velike Srbije“ i ratove devedesetih.
Vučić smatra da je dovoljno da se napravi gužva oko murala Ratku Mladiću, da bi se pred izbore potisnulo diskurs o zelenom patriotizmu. Dok svet ćuti, državotvorni mediji građansko društvo predstavljaju kao nasilnike, navijačka mladež u kapuljačama su primer srpstva, a režim pokušava da ispadne čuvar reda i mira. Slično kao nakon krvavog Prajda 2010, koji sada eto jedino naprednjaci mogu u miru da omoguće u Beogradu i Srbiji.
Zapad kao četvrti faktor opstanka
Ta lažna slika demokratske i stabilne Srbije svoju ciničnu krajnju ogoljenost dobila je nakon izjave Merkelove da će se EU sigurno baviti pitanjem eksploatacije litijuma u Srbiji, gledajući pri tom u Vučića. I to je eklatantni primer neoliberalnog kolonijalizma koji nije ništa novo, prisetimo se samo pre nekoliko godina ravnodušnosti predsednika Evropske komisije Žan Klod Junkera u vezi lošijeg kvaliteta pojedinih proizvoda za Poljsku i Mađarsku.
Zapadni svet je taj četvrti faktor koji je ključan za opstanak Vučića na vlasti u Srbiji. Uzalud su se nadali oni koji su mislili da Vučić odlazi nakon neispunjenih obećanja oko Kosova. Sve te države znaju da Srbiju ne vredi lomiti preko kolena, a i zašto bi to radili kada je politička stabilnost i trgovina sa trećim svetom daleko isplativija od cirkusa oko prizanja onoga što je svima očigledno. Euforija oko povratka demokrata i Bajdena na čelo SAD takođe je sada samo deo razočarenja, jer posle Trampa više ništa nije isto.
Svet podržava stabilokratu sa parlamentom bez opozicije, ali neće tolerisati srpskog autokratu koji zajedno sa kriminalcima batina pobunjeni narod. Već se dosta toga nakupilo u fasciklu i u određenim uslovima može da se iskoristi protiv Vučića. Zapadu je jasno da stabilokratija ne može biti večna i neće na osetljivom Balkanu dopustiti novog Lukašenka ili Putina.
Odbrojavanje Vučićevom režimu je počelo, ali ne treba imati iluziju da će ići lako i predvidljivo. Neće biti ni idealno, to je ista ona opozicija za koju znamo da je istrošena i koja se u ključnim ideološkim stvarima ne razlikuje puno od naprednjaka, ali je jedina i neophodna za pobedu i povratak u normalu političkog života i izbornog procesa.
Naprednjaci nisu samo bivši radikali i petooktobarski preletači, već konglomerat svega što se Srbiji desilo poslednjih trideset godina, zato se mogu brzo raspasti i niz vodu pustiti sitne krimose i batinaše. Prirodu još jedne „preletačke revolucije“ u Srbiji svakako će diktirati stepen okrvavljenosti ruku Vučićevog režima.
