Njen humanitarni rad krenulo je kada je počela raditi u školi i kada je uvidjela koliko učenika nema dovoljno za normalno školovanje. Brinula se da uz pomoć donacija, uglavnom njene porodice, učenici imaju ishranu u školi, autobusku kartu, ili maturalnu haljinu.
Prvu veliku humanitarnu akciju realizirala je 2016. godine kada je četvero djece, od toga dvoje njenih učenika ostalo bez majke. Tada im je uz pomoć dobrih ljudi izgrađena kuća. Za vrijeme pandemije Devleta je naročito bila aktivna, tako da je zahvaljujući tome više učenika dobilo neophodne tablete, laptope za online nastavu. Bezbroj je humanitarnih akcija koje je realizirala. Osim humanosti ovu ženu krasi i skromnost, jer kaže ne smatra se humanitarcem, već samo da je nit i spona između onih kojima treba i onih koji žele pomoći.
U humanitarnom radu najvažnije je da upoznajemo ljude od kojih možemo naučiti puno iz njihova iskustva, te da zaista upoznajemo uslove u kojima žive, kaže naša sagovornica. Težine života građana nekad nismo ni svjesni, niti mislimo da je zaista moguće da ljudi na primjer 15 godina žive u kući bez struje, ističe Devleta.
Ova humanitarka kaže da joj humanitarni rad i činjenica da je nekom pomogla daju snagu i krila za dalje. Naročito je dirne kada joj se oni kojima je je nekad pomagala sad jave sa željom da oni budu donatori.
U priči o njenom humanitarnom radu ističe da najveću zaslugu i naklon imaju građani koji su donatori, naročito oni u dijaspori.
Na kraju kaže da je njen humanitarni rad, i humanitarni rad drugih sugrađana, a naročito izdvaja Fondaciju „Iman“ i Nihada Veladžića samo potvrda da je ovdašnji narod uvijek bio otvorenog srca i spreman pomoći drugima u nevolji.
