U slučaju bilo koje bolesti u kojoj se osoba ne osjeća dobro dozvoljeno joj je da ne posti, ali ukoliko se radi o manjoj bolesti onda to nije razlog za prekid posta. Ukoliko postoji medicinski dokaz ili ako osoba zna iz svog iskustva ili ako je sigurna da će joj post pogoršati bolest ili odužiti ozdravljenje, dozvoljeno joj je prekinuti post i čak joj je mekruh da posti. Ako je osoba teško bolesna ne mora da čini nijet posta u toku noći za sljedeći dan, čak i ako ima izgleda za oporavljanje u toku jutra, jer ono što se računa je trenutno stanje.
Bolesnik koji se nada ozdravljenju neka sačeka dok ne bude bolje pa onda neka naposti propuštene dane. Njemu nije dozvoljeno da samo hrani siromašne. Oni koji boluju od hroničnih bolesti i nemaju izgleda za ozdravljenje, i stariji koji nisu u stanju da poste, neka hrane siromašne sa pola saa osnovne hrane te zemlje za svaki propušteni dan. Pola saa je otprilike jednako jednom i po kilogramu riže. Dozvoljeno mu je da dadne sve odjednom, u jednom, zadnjem danu posta ili svaki dan. On mora da daje u hrani a ne u parama jer ajet tako naređuje.
Ako bolesnik ne posti ramazan u čekanju na oporavak da bi napostio propuštene dane a zatim se otkrije da je to hronična bolest, onda je dužan hraniti siromašnog za svaki dan koji nije postio. Ako neko čeka da se oporavi od bolesti i nada se da će biti bolje pa u tome umre, nema nikakvog “duga” koji treba da se isplati, prenosi N-UM.
Ako se nečija bolest smatra hroničnom pa on ne posti nego hrani siromašne a zatim se otkrije da postoji lijek toj bolesti koji on počne da koristi pa mu postane bolje, onda ne treba da napašta propuštene dane jer je on uradio ono što mu je bila obaveza u toj situaciji.
Abdullah Mujić, prof.
