Predsjednica Helsinškog odbora za ljudska prava i dugogodišnja aktivistica Sonja Biserko u razgovoru za N1 odgovarala je na pitanja potencijalnih novih dogovora na Balkanu, rješenja za BiH, kao i uloge međunarodne zajednice. Ona je komentirala i najave dolaska novog visokog predstavnika u BiH, koji bi najvjerovatnije trebao biti iz Njemačke.
N1: Novi američki predsjednik Joseph Biden u prozapadnim analitičkim i političkim krugovima predstavlja svojevrsno utjelovljenje nade za Balkan, posebno za Bosnu i Hercegovinu, uzme li se u obzir njegova dobra upućenost u dešavanja na tlu bivše Jugoslavije ratnih 90-ih godina. Vjerujete li da će Bidenova administracija s većom pozornošću posmatrati region Zapadnog Balkana?
Biserko: I pre nego što se ustoličio kao predsednik bilo je dosta nagoveštaja da će nova administracija posvetiti pažnju Zapadnom Balkanu. To se posebno očitovalo povodom 25. godišnjice od potpisivanje Dejtonskog sporazuma, kada se moglo čuti da se priprema ozbiljniji angažman i korigovanje Dejtonskog sporazuma, kako bi se Bosna i Hercegovina učlinila funkcionalnom državom. Ohrabrujuće je i to da je jedan od prioriteta na spoljnom planu nove administracije obnavljanje i jačanje savezništva sa EU i NATO, što je prethodni predsednik ne samo zanemario, nego i značajno narušio. To znači jači akcenat na bezbednost. A to neminovno uključuje i Zapadni Balkan s obzirom na njegov značaj za evropsku bezbednost.
N1: U jednom dokumentu koji tematizira Bidenovu viziju prijateljstva s Bosnom i Hercegovinom, istaknuto je kako je u aprilu 1993. godineon posjetio Bosnu i Hercegovinu, Srbiju i Hrvatsku, te da se tada susreo sa Slobodanom Miloševićem, optuživši ga za učešće u ratnim zločinima. Može li se očekivati veći pritisak na predvodnike relativizacijskih i, što je češće, negatorskih praksi političara kad je riječ o presudama Haškog suda za ratne zločine i genocid u BiH? Koliko su, gospođo Biserko, realna nadanja da će u njegovom mandatu biti pomaka u pogledu suočavanja s utvrđenim činjenicama o prošlosti?
Biserko: Veoma je važna činjenica Bidenovo poznavanje međunarodnih odnosa i posebno onih na Balkanu. Lično je bio angažiran na Balkanu za vreme rata i poznate su njegove veoma emotivne i moralno intonirane izjave vezane za stradanje Bošnjaka i Albanaca. Verujem da je to značajna pretpostavka za delovanje nove administracije. Osim toga, u njegovom su timu ljudi koji poznaju Balkan i koji su i sami bili angažirani 90-ih godina. S obzirom na komplikovanu situaciju kod kuće, na spoljnom planu Biden će, kao što se već vidi i kako je najvaljeno, ubrzati uključivanje SAD u međunarodne multilateralne tokove, vratiti SAD u sporazume koje je Tramp napustio, a kako je Balkan deo evropskog horizonta, očekujem da će Balkan vrlo brzo doći na red.
N1: Desetljećima aktivno pratite učešće međunarodne zajednice ovdje, hajde da se osvrnemo i na najavu da će na mjesto Valentina Inzka u OHR doći njemački kandidat Christian Schmidt. Iako još ništa nije zvanično, mislite li da će ići bez većih poteškoća taj “blagoslov” Schmidtovog imenovanja od članica Vijeća za implementaciju mira, dakle i SAD-a, ali i Ruske Federacije?
Biserko: Mnogo je reakcija na imenovanje novog visokog predstavnika i mnogi misle da je to ishitrena odluka Nemačke. Koliko razumem, oko njegove kandidature vodile su se konsultacije mada nije obelodanjeno s kim. U svakom slučaju, njegove šanse da postane novi visoki predstavnik su realne, a njegov zamenik, kao i do sada verovatno će biti Amerikanac. Christian Smidt slovi za sposobnog profesionalca. Delovanje SAD na Balkanu biće u saradnji sa Nemačkom, koja je najzainteresovanija za Balkan i očigledno je u okviru EU najmoćnija. Nemački stil se bitno razlikuje od američkog, ali za očekivati je da će SAD vršiti pritisak na Nemačku da se snažnije angažuje, i, ne samo to, nego da i preuzme vodeću ulogu.
N1: Za Schmidta je hrvatski premijer Andrej Plenković rekao kako se radi o čovjeku koji je u svom političkom putu pomogao Republiku Hrvatsku, a poznato je i njegovo odlikovanje Redom Ante Starčevića. Da li, gospođo Biserko, to otvara prostor za sumnju da bi Schmidt mogao s visokom blagonaklonošću da gleda na stavove zvaničnog Zagreba prema Bosni i Hercegovini i njezinom unutarnjem uređenju?
Biserko: Ne znam šta je sporno u njegovoj pomoći Hrvatskoj. Vidim da se o tome dosta špekulše u bosanskoj javnosti. Koliko sam ja shvatila iz raznih izjava, ići će se na federalno rešenje s tim što nisu poznati detalji. Smatram da bi bosansskohercegovačka javnost i politička elita trebalo da se pripreme, kako bi aktivno učetsvovali u formulisanju najboljeg rešenja za Bosnu. Mislim da će veliki akcenat u tom pogledu biti stavljen na građane odnosno da će se u velikoj meri oslanjati i na bazu. Poslednji izbori u BiH su pokazali da se raspoloženje građana menja i da su mogući obrti koji mogu dovesti do značajnog iskoraka.
N1: Dio ove teme, gospođo Biserko, su i navodi o rusko-njemačkom rješenja za Bosnu i Hercegovinu. To nas sad možda vraća ponovo na ono maločas, ali hajde da to demistificiramo. Je li realno da bi Njemačka bilo šta mogla raditi suprotno dosadašnjim dobrim praksama suradnje s BiH?
Biserko: Mislim da je to spekulacija koja nema utemeljenje, bar kada je reč o Balkanu. Uostalom, u prvom telefonskom razgovoru Bajden-Merkel govoreno je o šest prioriteta, a jedan se odnosi na Zapdni Balkan. Nemačka svakako ima svoje posebne interese sa Rusijom. Oni su istorijski i ekonomski. Reč je pre svega u ovom slučaju, o Severnom toku. Mislim da se u našoj javnosti suviše pojednostavljuju neke stvari, stiče se utisak da će se sve rešavati upravo preko Balkana. Balkan jeste važan za Rusiju, ali odnosi sa Nemačkom su mnogo važniji. U perspektivi je za očekivati da se odnosi na liniji SAD-EU-Rusija normalizuju. Strateški to bi bilo važno za Zapad.
N1: Čini mi se sasvim legitimnim polemizirati o bilo kojem interesu i utjecaju, radilo se o ruskom, kineskom, turskom ili američkom, ali gdje Vi pronalazite neku “razumnu granicu” između pogubnog i prihivatljivog stranog utjecaja na Balkanu? Jasne su pozicije Rusije, ali jasna je i orijentacija Bosne i Hercegovine, barem deklarativna.
Biserko: Balkan spada u evropsku interesnu sferu i to je očito iz svega onog što je do sada urađeno. Podsećanja radi, nakon 2000., odosno 2003., doneta je odluka na samitu EU u Solunu da se otvori mogućnost članstva svim zemaljama Balkana koje to žele. Sve su izrazile želju i u međuvremenu neke su i postale članice EU. Od tada se gradi tzv. balkanska arhitektura koja podrazumeva članstvo u EU, NATO i Savetu Evrope. Taj proces ide sporo, ali je sasvim usporen nakon finansijske krize 2008., i posebno nakon migranstke krize. Dezangažovanje Zapada na Balkanu od 2008., otvorilo je prostor drugim akterima. U tom periodu došlo je do razgradjivanje svih dostignuća koja su išla ka funkcionalnosti BiH. Dodik je takoreći Bosnu i Hercegovinu doveo do tačke raspada, a Beograd je nastavio sa svojom politikom zaokruživanja svog projekta. Za vreme Trampovog mandata, koji nije imao poseban interes za Balkan, taj trend je uznapredovao, Tek nakon što je penetracija Rusije, i posebno Kine, otišla predaleko, Zapad se trgnuo i krenuo sa raznim inicijativama, poput Berlinskog procesa, kako bi povratio Balkan u svoju orbitu. U međuvremenu došlo je do dubinskih promena koje je kristalizirao COVID 19, a pre toga Tramp. A, koje su nametnule Balkan kao prioritetno bezbednosno pitanje. Nedavne izjave nove administracije, kao i EU i posebno Nemačke, najavljuju novi odnos i značajniji angažman na Balkanu. Srbija je važna opstrukcija u konsolidaciji Balkana, jer igra i na Kinu, Rusiju, EU i SAD. Beograd smatra da je u međuvremenu popravio svoj međunarodni položaj uspostavljanjem bliskije saradnje sa Rusijom i Kinom i računa da su njegove pregovaračke pozicoije ojačale. Pre svega u smislu rešavanja statusa Kosova, jer se još uvek nada da je moguća podela Kosova. Za takav stav ih je ohrabrio i Izveštaj međunarodne krizne grupe koja je vratila u opticaj razmenu teritorija. Potpisnici izveštaja pripadaju međunarodnom lobiju koji se zalagao za podelu Kosova. ICG je nekada bila uticajna i njeni izveštaji su bili relevantni. Međutim, ovaj izveštaj nije u duhu najavljenih promena.
N1: Šta s NATO putem?
Biserko: Jugoslavija je bila važan bezbednosni okvir koji je, uz to, obezbedio emancipaciju zemlje u svakom pogledu. NATO je istio tako važan bezbednosni okvir, ali okvir koji bi obezbedio normalizaciju odnosa u regionu kao što je nekada to uradio i sa Evropom. Osim toga držao bi region pod jednim kišobranom i sprečio cepanje Balkana na različite ineteresne sfere koje bi u tom slučaju predstavljalo kontinuiranu tenziju u regionu. Beograd upravo to radi nadajući se promeni međunarodnog konteksta koji bi išao na ruku realizaciji tzv. srpskog sveta.
N1: Nedavno je u Pressingu bivši visoki predstavnik Christian Schwartz-Schilling rekao da “moramo imati ‘win-win’ situaciju s Rusijom”. Šta bi, po Vama, bilo ‘win-win’ s Rusijom na Balkanu?
Biserko: Istorijski gledano, Rusija je uvek imala interes za Balkan, veoma često to se izražavalo i protiv Balkana. Rusija sad koristi Balkan kao priliku da pokaže da je značajna i sve vreme se nameće kao faktor rešenja. Neki ruski analitičari smatraju da se balkansko pitanje ne može rešiti bez Rusije, a neki smatraju da granice nisu završena stvar. Tu se posebno ističe Aleksandar Dugin koji zagovara pravoslavnu federaciju. Međutim, Rusija nema mogućnosti da pomogne razvoj Balkana već koristi da testira koheziju EU, NATO i SAD. To joj je polazilo za rukom, jer je Srbija dozvolila prodor Rusije koji je sad problem. ‘Win win’ situacija sa Rusijom, kada je reč o Zapadu, može značiti ustupak Rusiji na nekoj drugoj strani.
N1: Na kojoj strani, na primjer?
Biserko: Recimo, popuštanje sankcija, Severni tok i prepuštanje bliskog susedstva interesnoj sferi Rusije.
N1: Trebaju li se konačno, gospođo Biserko, na papir staviti zajednički ciljevi oko kojih će se okupiti demokratske snage? Šta blokira takve aktivnosti; znamo da su vizije, promatrano u dnevno-političkom metežu, različite – ali moraju valjda biti artikulisani neki državni ciljevi i programi.
Biserko: Tokom devedesetih zapadna međunarodna zajednica je prihvatila etničko razdvajanje kao rešenje za Balkan. Umesto da porazi ideologiju etničkih projekata ona ih je nagradila. Danas se pokazuje da je takvo rešenje devastirajuće za region. Političke elite su u međuvremenu etnički princip dovele do apsurda, ali su sebi obezbedile opstanak na vlasti i korupciju nevidjenih razmera. Zato kada je reč o Bosni nema naprateka. BiH je uvek bila pluralna i multietnička. Ratovi devedestih uništili su društveno tkivo zemlje, a Dejtonski sporazum je onemogućio njen oporavak. Zapad je uložio ogroman novac u region, ali funkcionalna Bosna i Hercegovina još nije na vidiku. Region klizi u regresiju i preti destabilizaciji. Crna Gora koja je krenula napred sada je dovedena u situaciju koja može završiti njenim raspolućivanjem, ukoliko se NATO i EU ne pokrenu i zaustave taj proces urušavanja Crne Gore. Angažman EU i SAD bi trebalo više da uzimaju u obzir iskustvo i vrednosti Bosne i u tom smislu potreban je aktivniji odnos i svih građana. Iluzorno je očekivati da će međunarodna zajednica sama naći najbolje rešenje. Poslednji izbori, kao što sam već napomenula, pokazali su da postoji energija koja ide ka promenama.
