U pitanju je najstariji i nauticajniji nedeljnik u Srbiji, koji i juče izlazi s belom naslovnom stranom od kako je onomad fotografija koja je osvanula u NIN-u viđena kao stavljanje mete na čelo predsednika Srbije i praktično poziv na ubistvo Aleksandra Vučića. Izdavač NIN-a odlučuje da spornu fotografiju povuče s naslovne strane, a uredništvo NIN-a od tada kreira nedeljnik s belom naslovnom stranom. Ipak, ono najvažnije, ne prestaje da piše o aferi Krušik najavljujući je iz broja u broj na toj istoj beloj naslovnoj strani.
Koja je veza između afere Krušik i najednom “skandalozne” fotografije na naslovnoj strani koju povlačite? Kako je moguće da fotografija koja je napravljena na sajmu naoružanja odjednom postane subverzivni element kojim NIN poziva na ubistvo predsednika? O čemu se tu radi?
- Od kako je izbila afera Krušik, već prve informacije su ukazivale na njenu veličinu i naslućivali smo da vlast neće moći da je zatvori uobičajenim sredstvima. To znači da ulazimo u prostor povećanog nasilja, napada, pritisaka i sveukupno agresije koju treba izdržati, ali se i protiv nje boriti. I to se ispostavilo kao tačno.
Ozbiljna korupcija
Praveći od naslovne strane NIN-a pitanje života ili smrti bio je samo jedan od načina da se skrene pažnja sa suštinske stvari, a to je afera Krušik. Zapravo, oni su pokušali da obore NIN. Da nas ućutkaju, a kako u tome nisu uspeli, nema sumnje da će nastaviti da pokušavaju.
Da objasnimo. U pitanju je afera u kojoj je otkriveno da privatna firma s kojom sarađuje i otac ministra policije Nebojše Stefanovića kupuje oružje iz fabrike Krušik po damping cenama u odnosu na državne kompanije. Međutim, Agencija za borbu protiv korupcije nedavno saopštava da otac pomenutog ministra nije bio zaposlen u privatnoj firmi GIM.
- Pa, to niko nije ni tvrdio. Niti je iko rekao da je osnivač što je Agencija istraživala. Za to istraživanje ne moraš biti nikakav finansijski forenzičar. Naši novinari su do informacija o Krušiku došli koristeći samo postojeće baze podataka, a jedno od sredstava vladanja je i to da demantuješ nešto što niko nije ni tvrdio. I to se i u ovom slučaju obilato koristi. Međutim, mi nastavljamo da pišemo iz broja u broj i tako ćemo i nastaviti jer i bez umešanosti ministrovog oca u pitanju je ozbiljna korupcija. Privatna firma je, lako je izračunati, kupovala oružje po upola nižim cenama nego državna fabrika za trgovinu oružjem. Time je oštećen i Krušik i Yugoimport SDPR. To što su privatne firme dobijale oružje po tim cenama ne plaćajući čak ni obavezni avans, teralo je Krušik da podiže skupe kredite kako bi obezbedio nastavak proizvodnje. Dakle, direktno je ugroženo poslovanje valjevske namenske industrije.
Ipak, čini se da tek nekolicina novinara misli tako.
- Mi imamo istinu koju iznose istraživački mediji i zloupotrebu institucija sistema u odbrani koruptivne afere. Sad su se legitimisali i Agencija za borbu protiv korupcije i Tužilaštvo koje treba da da nalog policiji na čijem je čelu otac čoveka umešnog u ceo slučaj da istraži Branka Stefanovića.
Pa, ima li ovde istina ikakve šanse?
- Novinarima neće biti lako jer ispred sebe imaju celu državu, ali ne pamtim da je nekada snaga javne reči bila tako uporna kao u ovom slučaju. Možda zato što su dokazi neoborivi, a gluvoća tako stravična.
Da li je baš tako? Pisalo se i o rušenju u Savamaloj pa se na kraju odustalo, a mi ni posle tri godine ne znamo ko je naredio da nekakvi banditi s fantomkama na licu usred noći upadnu i poruše sve što im je smetalo u jednoj ulici?
- Savamala je bio takav slučaj i mi smo pisali skoro godinu i po o tome. Međutim, Krušik je kao hobotnica, pruža pipke na sve strane obuhvatajući ceo sistem i čini mi se da baš zbog traume zbog Savamale, novinari neće odustati. Ovde, mi imamo i jednog zatočenog čoveka koji je ustao u odbranu istine. Utoliko je ovo veći izazov za profesiju.
Samo za novinarsku? Zar su zaista samo novinari ti koji treba da se bave odbranom osnovnih ljudskih prava u zemlji?
- Nažalost, institucije su zarobljene od vrha vlasti. Mi vidimo svu bedu tužilaštva, svu sramotu kontrolnih i nezavisnih institucija koje se brukaju ćutanjem ili saopštenjima koja bolje i da ne izdaju. Naprosto, sve je pripitomljeno od vlasti, svi predu kao mace i javljaju se samo kada im je odobreno ili naređeno da se jave.
Sramna scena
Ipak, slučaj plagiranog doktorata ministra finansija Siniše Malog je pokazao da se upornošću ipak mogu probuditi neki ljudi da rade svoj posao. Pet godina je trebalo, ali smo tu istinu na kraju dobili. Što se Krušika tiče, slučaj polako pobuđuje pažnju i međunarodne javnosti, ali sve zavisi od naše spremnosti da tu stvar isteramo do kraja.
Kad kažete mi, uglavnom govorimo o novinarima. Pitanje je imaju li novinari u Srbiji kapaciteta za takvo nešto? Najveći broj njih koji rade za medije pod Vučićevom šapom, nisu ljudi koji će ići za istinom, već istinom koju ljubi vlast.
- Sećate se kako su se devedesetih probudile neke časne sudije poput Zorana Ivoševića. Pogledajte rumunsku tužiteljku Lauru Kovesi. Ne može se taj jaram doveka nositi. Uostalom, kad je izbila afera oko naslovne strane, primili smo mnogo poziva podrške i kolege i ja.
Pričamo o zulumu nad novinarima o medijskom mraku. Dugo ste u novinarstvu. Je li preterano reći da ni u Miloševićevo vreme nije bilo ovako teško izboriti se za pravo na pitanje, pravo na istinu?
- Bilo je drugačije vreme tada, ratno. Vreme inflacije i bede, ali čini mi se da je prostor za medijsko delovanje bio očuvaniji tada nego sada. Ovo je paradoks da u mirnodopskoj situaciji u zemlji koja teži EU, vlast gazi demokratski kapacitet države i uništava medije kao ključni korektiv demokratije. Ono što nismo imali devedesetih je ovo verbalno nasilje vrha vlasti prema ljudima koji kritički misle i pojedinim medijima. Milošević nikada nije po imenu i prezimenu pomenuo nijednog novinara niti je ikada javno prozivao ijedan medij. Danas je to konstanta bez obzira na to što svi znamo da su ljudi tako targetirani kao potencijalne mete.
Na pitanje o rezultatima đaka na PISA testiranju, ministar prosvete Mladen Šarčević će se smejati u lice novinarki, vređati je, da bi se na kraju izbečio ne shvatajući da su pravo i obaveza novinara da pita. Ili ga baš briga?
- Vlast će po stilu i načinu ophođenja ostati upamćena kao jedinstven primer neke vrste kafanske komunikacije. Na pitanje o Slobodanu Georgievu, Vučić će reći “taj smešni čovek”, novinaru N1 se obraća sa “ej, stručnjak”. Taj jezik nipodaštavanja, omalovažavanja, uvreda, gaženja pretpostavke nevinosti, to je ono što nije zapamćeno u Srbiji. Od kada ja pamtim. Vučić kao da misli da on jedini ima pravo da se bavi politikom i tako se i ponaša.
Ali to više nije samo Vučićev manir.
- Scena koju pominjete sa ministrom prosvete je sramna, ali podsetiću vas, to je Vučićev princip. Samo ga sada oponašaju svi njegovi čauši ne bi li mu se dodvorili, a sa druge strane izbegli odgovor na pitanje koje im se ne sviđa.
Oprobane metode
Ima tu nekoliko oprobanih metoda. Oni u emisijama uvek govore uglas kako se druga strane ne bi čula. Na pitanje ne odgovaraju, nego demantuju nešto što nisi ni pitao ili na pitanje odgovaraju pitanjem napadajući suštinski koristeći jezičke smicalice kako bi izbegli susret sa istinom.
