Marko Stojanović Luis doselio se iz Minhena i karijeru započeo u Srbiji, prateći stope oca Ljubiše Stojanovića Luisa. Muzičar je pričao o mješavini njemačkog i srpskog mentaliteta koji je usvojio, svojim uzorima, ali i teškom periodu sa kojim je morao da se suoči nakon smrti oca.
-Beskrajno sam ponosan na svog oca, ako me neko uporedi sa njim to mi je samo ogroman kompliment. Možda sam se na neki način na početku, kada sam se doselio u Srbiju, uplašio mogućih problema. Međutim, sve je to do mene i do mog prihvatanja – rekao je on.
Marko kaže da je Srbija ipak zemlja sa čijom se kulturom i načinom života poistovjećuje.
-Rođen sam i odrastao u Minhenu, dolazio sam u Srbiju jednom mjesečno, skoro pola života sam proveo u Beogradu. Upio sam mentalitet odavde i stvorio svoj miks našeg i njihovog. Kada kažem da je tamo organizovano, to je pozitivno, a ovde je više spontano i nema discipline, tako da je ta opuštena disciplina dobro uticala na mene – objasnio je on i dodao da kroz svoju muziku provlači i tradicionalne, ali i urbane elemente.
Dragi gosti u domu u Srbiji su mu i djeca koju je njegov otac dobio u braku sa drugom ženom - piše Kurir.rs.
-Silvana, sa kojom je moj otac imao troje djece: Andreja, Sergeja i Elu Mitu, i ja se viđamo često. Nađemo vremena da zajedno odemo u bioskop i da se družimo. S druge strane, Mića iz tatinog prvog braka i ja smo jako bliski, kao da smo rođeni. On je u Minhenu i uvijek kada dođe ovdje ili mi odemo tamo, imamo naše tradicije – izjavio je on pa ispričao kako su njegova braća i sestre podnijeli gubitak otac, te da li mu nedostaje što Luis nije upoznao njegovog sina Dimu.
-Bili su mladi kada se to desilo, mislim da to nisu ni znali. Sigurno je teško kada čovjek odrasta bez oca, ali drugačije je u ovom slučaju jer je uvijek oko nas. Fotografije, muzika, pitanja, ljudi. Prilaze mi ljudi na ulici i kažu mi, mi smo bili drugari, i tako to. Kao da ga iznova upoznajem kroz druge ljude i kroz sebe. Kao i svakome, krivo mi je što nije upoznao mog sina. To je normalno. Bilo bi lijepo da je tu da doživi i unuke i našu muziku, ali ja mislim da bi to za svakoga tako bilo – zaključuje on.