"Negde oko 05:30 sam se slučajno probudila i pogledala u telefon... Ne postoji adekvatna reč da opiše stanje moje duše dok čita da te više nema. Od kada znam za sebe znam i za tebe. Dok sam kao dete sedela u uglu restorana moje kuće u Kragujevcu i slušala te i učila... Pa do današnjeg dana kada sam odrasla osoba koju si nazivao svojom najboljom mlađom koleginicom. Znaš, ja skoro nikada nemam tremu... Ali trema i odgovornost koju sam imala one večeri kada si Ti mene nazvao da ti budem gost na koncertu u Sava Centru - e to je trema, to je poštovanje i za mene veliki znak da je ono što radim ispravno i dobro!
Nije trebalo ovako da se završi. Uporno govorim da je važno ostaviti trag... A ti si ostavio neizbrisiv u našim srcima! Sada štap u ruke, čamac i na tvoj Dunav u miru!
Šabane, neka ti je večna slava i HVALA! ?"