Ono zlo što nas zadesi je dobro za nas, samo mi ne kontamo i moramo tu da osaburimo. I zato je najlakše osaburiti na sudbini. Bog dao, Bog uzeo – šta možeš ti?
Kuk’o ili saburio isto ti dođe: promijeniti nećeš, samo možeš dobiti nagradu ili kaznu. I zato insan osaburi i ide dalje. Međutim, onda je lakše u odnosu na prvo, a teže u odnosu na ovo, osaburit’ na ostavljanju grijeha, zato što je duša sklona griješenju. I čovjek često ima prohtjeve i potrebe za tim grijehom. Allah mu zabranio, ali je lakše to nego uradit’ naređeno, zašto? Zato što u ostavljanju grijeha se od tebe traži samo da ne radiš, da se ne mičeš, da budeš pasivan, lijen, nepokretan. Dok, za ustanak, ustajanje na sabah i odlazak u džamiju i ne znam neke druge stvari – traži se od tebe da pokreneš se. Da nešto ostaviš plus da nešto radiš.
Pa je najvrednija i najteža vrsta sabura: sabur i strpljivost i ustrajnost na izvršavanju onoga što je propisano, zatim po vrijednosti, po težini ide: ustrajnost i strpljivost na ostavljanju onoga što je zabranjeno, a zatim ide onaj najlakši, a mi često kada govorimo o saburu mislimo na to najčešće, a to je sabur na onome što je Allah sudbinom odredio. To će se svakako desiti i to se ne može promijeniti.
