– Ali ja nikad nisam… hoću reći, mi nikad nismo… kapiraš. Nije tu bilo ničega. A i da jeste… Samo bih ti razbio iluzije. – pokuša da se odbrani,prenosi lolamagazin.com.
– Pa si mi, umesto toga, slomio srce. – zaključim.
A onda samo ćutimo. Ne znam o čemu on razmišlja, ali jednom kad ti se srce konačno vrati na mesto, bude ti savršeno jasno da je mnogo lakše živeti sa razbijenom iluzijom nego sa slomljenim srcem.
Jer iluziju slomiš iskustvom.
Slomiš je shvatajući da ono što si zamišljala nije nužno ono što zapravo dobiješ.
Slomiš je kad ustaneš na levu nogu pa shvatiš da on baš i nema razumevanja za to.
Kad on ne ustaje do četiri popodne pa ti shvatiš da ni ti nemaš razumevanja za to.
Kad prevrće očima na tvoje društvo. Kad ne možeš ni da pogledaš njegovo društvo.
Kad zaboravi da ti kupi čokoladicu. Kad ti zaboraviš da mu kikiriki izaziva alergiju.
Kad si bolesna a njega mrzi da izađe po lek. Kad mu nije dan a ti ga ne zagrliš.
Kad u sve druge ima više poverenja nego u tebe. Kad se ne osećaš sigurno pored njega.
Kad se svađate oko gluposti, a prećutkujete velike stvari.
Kad više nema vremena za tebe.
Kad više nemaš snage za njega.
Kad osetiš da ti treba nešto drugo, zatvoriš vrata i kreneš dalje sa jednom iluzijom manje.
Baciš te nesrećne ostatke iluzije u kontejner, odvedeš mozak na pivo, i neko vreme samo sediš i dišeš, dok srce ne bude spremno da opet zapleše.
A srce…
Ono je druga stvar.
Srce se đavolski teško sastavlja jer se lomi sve dok iluzije žive.
