Krupne oči, bujne kovrdže, rupica na bradi, nizak rast, umetnički dar, brzina, ljubav prema čitanju, odbojnost prema matematici, asocijalnost, temperamentnost, neobične navike, način na koji se neko smeje ili ljuti – sve to može da bude zapisano u genetskom kodu,prenosi lolamagazin.com
Nasleđuju se, nažalost, i predispozicije za određene bolesti. Najrazličitiji oblici zavisnosti. Sklonost ka agresiji. Genetika je ponekad vrlo surov zapis, mada o njoj često ne razmišljamo mnogo ili nismo ni svesni koliko snažno ostavlja pečat na nama i našim naslednicima.
O tome kako se individualne i porodične karakteristike genima prenose na sledeće generacije, šta je to zapravo nasleđe i koliko možemo da mu se “suprotstavimo”, govori dr Maja Živković, genetičar u Laboratoriji za radiobiologiju i molekularnu genetiku Instituta za nuklearne nauke “Vinča”.
Na koji način genetiku možemo da sagledamo kroz život deteta?
Po osnovnim načelima genetike i nasleđivanja osim monogenskih oboljenja, koja su relativno retka, deca nasleđuju predispoziciju za određene osobine (fenotip) od roditelja odnosno predaka. S obzirom na to da predstavljaju miks genetike svojih roditelja, biološki gledano najčešće imaju povoljnije oblike gena i karakteristike od njih.
Da li će se i koliko neka osobina ispoljiti zavisi od interakcije genetske osnove sa faktorima životne sredine. Tu dolazi do izražaja mogućnost našeg uticaja, pa kreiranjem pozitivnih navika i davanjem pozitivnih primera, umnogome možemo da popravimo kvalitet njihovog života i favorizujemo ispoljavanje povoljnih osobina.
BLIZANCI NEMAJU ISTU SUDBINU
JEDNA dugogodišnja studija je pratila život blizanaca, kako bi se utvrdilo da li im sleduje ista sudbina, s obzirom na to da imaju identični genetski materijal. Međutim, istraživači su otkrili da oni zapravo često obolevaju od različitih bolesti, kao i da postoji veliki vremenski raspon u pojavljivanju nekih oboljenja, pa se kod jednog deteta razvije u detinjstvu, a kod njegovog brata ili sestre tek za 20-30 godina.
U kojoj meri se individualne i porodične karakteristike prenose na potomstvo? Šta se najčešće, a šta najređe nasleđuje?
Neke karakteristike se nasleđuju jednostavno i mogu da se ispolje na dominantan način, kao što je – braon boja očiju, kodominantan – krvne grupe, ili recesivan način – plave oči. Recesivna osobina se nasleđuje sa verovatnoćom od 25 odsto, a dominantna od 75 odsto.
Većina osobina se, ipak, ispoljava kroz interakciju velikog broja različitih gena i faktora spoljašnje sredine, pa nije lako predvideti verovatnoću nasleđivanja.
Da li je genetika “jača” kada je u pitanju prenošenje fizičkih ili karakternih osobina?
Teško je to utvrditi, jer za mnoge osobine ili predispozicije za neka oboljenja još se ne znaju svi genetički parametri koji njihovo ispoljavanje kontrolišu. Molekularna genetika je mlada nauka, pa smo tek pre 65 godina saznali strukturu DNK, a pre 15 godina pročitali celokupni genom čoveka.
Cilj je utvrditi koje genetički uslovljene anomalije mogu da se ispolje kod deteta, ukoliko u porodici postoji povećani rizik za njih i da se deluje preventivno ili pravovremeno terapijski. Većina karakteristika, ipak, nastaje kao kombinacija genetičkih, kulturoloških, socio-ekonomskih i drugih uticaja.
U tako kompleksnim situacijama teško je izmeriti koliki je uticaj čega. I svakako nisu sve karakteristike podjednako bitne za život jedinke, pa se i istraživanja i preporuke kreiraju prema onim prioritetima koji mogu da imaju ozbiljne posledice.
Kad genetika iznenadi
Dešava se da roditelji koji nemaju plave oči niti ih imaju njihovi roditelji, ali su ih imali prababa ili pradeda, dobiju plavooko dete. Koliko je to često?
Ako su i prababa i pradeda imali plave oči, imaće ih i dete. Plava boja se nasleđuje recesivno, pa ako je roditelji nemaju, potrebno je da oboje budu nosioci bar jednog recesivnog gena da bi ih, u tih 25 odsto verovatnoće, imalo i dete.
Kako još genetika može da nas iznenadi?
Neočekivanim mutacijama. Studija rađena na Berkliju je utvrdila da su se Tibetanci i Han Kinezi razdvojili pre više od 3.000 godina, a da su se u genomu Tibetanaca od tada razvile mutacije u više od 30 gena uključenih u procese koji određuju kako naše telo koristi kiseonik.
Na primer, jedna od mutacija je prisutna kod oko 90 odsto Tibetanaca, a samo kod 10 odsto Han Kineza, što je prvima omogućilo da se prilagode životu na velikim nadmorskim visinama. Takođe, postoji mutacija koja izaziva dva reda trepavica, koje je imala, na primer, Elizabet Tejlor. Ali to ne mora uvek da bude kozmetički očaravajuće, nego i da izazove nelagodnosti ili zdravstvene probleme.
Koliko, ipak, odabir životnih navika i stila ima šanse da nadjača nasleđe i spreči razvoj eventualnih bolesti?
Dobre životne navike, naravno, povoljno utiču na naše zdravlje. Bolesti su različite, kao i naša genetička predispozicija za njihov razvoj. Jasno je da jednom čoveku ishrana bogata šećerima može da naudi više nego nekom drugom, pa će zbog toga prvi razviti neku bolest, a drugi neće ili će mu se to dogoditi mnogo kasnije.
Ali, činjenica je da će obojica imati duži i kvalitetniji život ukoliko ograniče količinu šecera. Dakle, navike i životni stil svakako značajno doprinose riziku za nastanak bolesti. Mi biramo da li ćemo, na primer, decu da vozimo kolima u školu ili će ona da pešače, što može da ima višestruke implikacije na njihov psihofizički razvoj.
U vreme kada smo preplavljeni velikim brojem informacija, treba biti oprezan u primeni neproverenih saveta o životnim navikama. Rekla bih da treba biti umeren, ni previše skeptičan ni slepo prepušten. Nekad je teško doneti odluku koja uključuje parametre o kojima ne znamo dovoljno, ali zato možemo da potražimo savet stručnog lica.
Možemo da utičemo na visinu
Sagovornica “Života plus” ističe da određenom ishranom možemo da utičemo čak i na visinu deteta koja je većinski genetski determinisana.
Takođe, ne smemo da ispustimo iz vida ni činjenicu da deca uče imitacijom, po modelu. To znači da se sva naša ponašanja preslikavaju na njih, što možemo da iskoristimo u dobre svrhe, pa da podstaknemo razvoj pozitivnih karakternih i psiholoških osobina – objašnjava dr Živković.
