Piše: Šefik Čizmić
Vintamo onaj točak na radiju, na Korenici naleti kao i obično dobra muzika, pjeva Nino, Dragana i onaj što otpjeva onu “Kad me vide, oči šire, žene vole oficire”... Haj, samo nek' pjeva, al' što pjeva, ali što program ide uživo. Svako malo na radio zovu iz Prijedora, iz Krnjeuše, Sane itd. Pozdravlja svak' svoga junaka i uvijek spominju izviđačko-diverzantski vod i izviđačko-diverzantsku četu OSE na Grmuško-srbljanskom platou. Onako razmišljam: nisu svi oni došli ni na piknik ni na izlet. Znamo svi zašto neki teren pohode izviđači i diverzanti.
Zavrtim magnetni induktor na poljskom telefonu kojim smo imali vezu od Jezerske glavice do IKM-a u Spahićima. Iz komande mi se javio Dugi, rahmetli Faruk Sivić Dugi, naš operativac u bataljonu. Kažem mu šta sam čuo na radiju Korenica i predložim da i on posluša malo. Nakon nekog vremena zovu nas nazad i šalju šifrovanu poruku o mogućem napadu na naše položaje.
Sutra ujutro, tačno u 7 sati i 50 minuta počinje artiljerijska priprema napada od Kreše preko Vrška prema Hasinu vrhu i dalje, cijelom linijom prema Barakovcu. Nismo ni slutili da je to početak jednog zla znanog kasnije kao “Februarska ofanziva”.
Noć prije, dok smo slušali radio uz sve one pozdrave diverzantima i izviđačima, nismo ničim naslutili da će ujutro moj drug Mirfet Mehulić Mišo biti po prvi put teže ranjen od četničkog tromblona, koji mu je udario pod sami grudobran. Iako su rane bile teške, Mišo je sam otišao sa Vrška, ranjen u prsa, vrat i bradu.
Cijeli dan smo uspješno odbijali njihove napade, a uvečer našu četu smijenila je “brekovačka” četa da bi mi odmrili i opet ponovo. Drugog dana napada oni zauzeli nekoliko naših zemunica. Jasno kao i danas sjećam se prvog poginulog u ofanzivi iz našeg bataljona, rahmetli Šeherzada. Momak koji mi je posebno ostao u pamćenju o tome je legenda Špiro. Imenom Mirhad Jukić. Napad kakav do tada nismo ni zamislili, kamo i doživjeli. Na nas puca, kako mi se tad činilo, sva Karadžićeva bradata svita, po granama iznad nas odvaljuju se komadi drveta, a Špiro kao da je na nekom odmoru, sjedi na nekakvoj vrljici, gleda kroz prozorčić na grudobranu i dere li dere pedesettrojkom. Pomislio sam u prvi mah da nije baš pri zdravoj pameti jer svake sekunde treba da ga strefi metak u glavu, ali kad ti nije Allah propis'o, nećeš ni dobiti.
Kad su pale naše zemunice na spoju sa 504-tom, to jest prije toga rahmetli Fiko Okić me zvao na motorolu da mu dođem pomoći, pitam šta ti treba, kaže sve mi treba. Krenemo Mehica Kličić, Redžo Begić i ja u pomoć, odnekud izbasa i Osman Abdić, nosi 84 i kratak redenik, nije u njemu bilo 50 metaka, siguran sam. Dolazimo iza naših položaja, do zemunice nas dijeli nekih 20-tak metara, jezičci magle se povijaju kroz šumu kao u filmovima strave i užasa. Naše zemunice prazne, treba da pređemo jednu vrtoču da bi došli do zemunice, a sa druge strane na grudobran dolaze čede, nisu nas vidjeli, dam znak ovima svojima da se lagahno spustimo na zemlju, razmijenili smo vatru sa njima, ja sam opalio par tromblona na zemunicu, vratimo se par koraka u rezervne rovove, bili su nekakvi grudobrani od kamena, ništa posebno. Samo što nisam znao da je taj grudobran nekom poslužio za wc par dana ranije. Posegao sam ležeći za džep da zapalim cigaru i skontam šta dalje, a ono imam šta vidjeti. Na desnoj ruci mi se razmazalo nešto sklisko i smrdljivo....Iz magle nam odnekud izleti Hasib student, komandir brekovačke čete. Kaže: "Ostanite malo tu da se zadrži prodor, obezbijedi bok, a sad će moji doći." Malo kasnije idu uz brdo neki momci, na prvi pogled dobro naoružani, kontam možda su četnici došli iza leđa, podaleko su, 40-50 metara, uniforme svakakve. Srećom, skužio sam da su naši pa nije došlo do vatre. Preuzeli su taj dio linije, a ja sam se sa svojom dvojicom, Mehom i Redžom vratio na svoj dio linije... Navečer su nam u pomoć došli i Amirovi momci iz Bosanske oslobodilačke, a ujutro je uslijedio najžešći okršaj. Dana 08.02. Amirovi i Strahe su se ubacili iza leđa, mrkli mrak. Mi smo bili sa naše strane, klasični sendvič... I vraćanje naših zemunica. Mrtvih čedi kao u priči... I opet poslije podne pad zemunica u njihovoj kontri.... Bog dragi nam je dao snijeg devetog ujutro, koliko me sjećanje služi, snijeg ih je usporio i dobrano omeo u planovima.
Ovo je dio dešavanja sa Vrška, nisam spomenuo druge brigade jer su oni obavljali zadatke na drugim pravcima pa o tome ne mogu ni pisati. Možda tu ima još štošta za dodati, ali o tom potom.
Da se Allah smiluje našim, ako Bog da, šehidima, a oni će se zauzimati za nas na onom svijetu.